detozin

Program

2011-03-06T22:54:00.002+01:00

Posleprvih analiza Kopaoničkog Dogadjaja izgledalo je da smo ponovo u istojžabokrečini – praznih populističkih izjava i jalovog političkogkompromisa. „Duplo golo“ – rečnikom penzionisanih ljubitelja domina.Ali premijer nas je sve iznenadio.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Nepopravljivi optimista se davi

2011-03-04T22:50:00.000+01:00

- Hej!
- Hej, Hej!
- Hej! Upomoć! Ne, nema razloga za paniku… Ne znam da plivam,ali voda je sasvim prijatna… Možda je malo hladna, ali sam zato dobroobučen… U stvari mokro odelo me vuče na dno, ali već će sigurno nekonaići… Ako baš i ne naidje, verovatno nije mnogo duboko… Čak i ako jepreko glave, možda ću moći po dnu da se domognem obale...
- Daj, ćuti budalo! Zar ne vidiš da se već odavno dimiš na sumporu i pržiš u vrelom ulju?
- Pa, to sam i rekao… Možda ne znam da plivam ali… Temperatura je skoro sasvim prijatna…
- Bože, zar sam ti se toliko zamerio da me ovako kažnjavaš? Da zauvek slušam ovu budalu? Šta god da sam uradio – to sigurno nisam zaslužio…
- Kolega, izvinite… Mislim, ako bi ste bili ljubazni… Da mi dodate – sapun?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Ima lepe oči, plave kao… A klempava je k’o šerpa!

2011-02-27T22:31:00.006+01:00

(Brendiranje Srbije)

Ova ponovo aktuelna temami je oduvek bila antipatična. Znam naravno da je to važno i da jeopšti interes da se tim ozbiljnim poslom bave najkreativniji,najstručniji, jednom rečju – najbolji ljudi. Bio bih počastvovan da senadjem u tom odabranom društvu – ali prosto – neda mi se!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Posao, novac, internet…

2011-02-24T21:59:00.009+01:00

Redosled pojmova u naslovu je veoma važan… U mnogim glavama taj redosled je obrnut. Postoji jedna maglovita ideja kako prisustvo i „uspeh“ na društvenim mrežama, tj „na internetu“ – bi trebalo da u nekoj bliskoj perspektivi naprave novac, a zatim da preraste u nešto kao stalno zaposlenje, tj siguran i uhodan posao. To je naravno čista glupost. Ako je uopšte moguća – ta priča se sigurno odvija obrnutim redosledom.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Lekcije sa pijace: Lopov

2011-02-19T21:53:00.002+01:00

- Hej! Stani! Ma… Držite ga! Looopov! Lopooov!
- Šta? Jel, nije valjda…Joj bože… Ljudi, ukrade mi penziju! Kuku meni, crnoj!
- Hvataj ga mamicu mu! Drži skota! Bem-ti, djubre jedno…
- Neće taj nigde majci… - puče šamar, pa još jedan…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Kad ja tamo, a ono – medjutim!

2011-02-17T13:48:00.002+01:00

ili – Nonsens kao tržišna sudbina

Zašto su gluposti popularne? Zašto je mnogo viralniji snimak plavuše koja pokušava da uparkira auto, nego direktno obraćanje najumnijih ljudi današnjice? Milioni dolara troše se svakodnevno da bi se proniklo u prave potrebe i najskrivenije želje potrošača, a zatim se snime reklame koje kao da je osmislila gomila pijanih ili naduvanih (možda i malo retardiranih?) tinejdžera…
Odgovor je toliko očigledan da prosto boli:
„Potrošači su glupi kao tocilo!“
Nisu naravno svi glupi, ili bar ne sve vreme, ali statistički gledano (u proseku) – na tržište možemo da gledamo kao na azil za mentalno retardirane. Kako je to moguće? Kako to da isti oni ljudi koji u svojoj „proizvodjačkoj funciji“ imaju znanje i i inteligenciju potrebnu da se ode na Mesec – na povratku sa posla iz supermarketa ponesu kući pastu za zube koja obećava da će ih izbeleti za 7 dana?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Papirne reklamne kese

2011-02-14T21:36:00.001+01:00

…a sad minut za naše sponzore!

Dakle: papirne reklamne kese – (ovaj link mi je vrlo značajan, tako-reći – stavlja hranu na moj sto…) Ovo je naravno čist EPP, samoreklamerstvo, brutalni marketing, prst u oko…

Tja! Mora od nečeg i da se živi…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Gusarska ekonomija

2011-02-08T08:10:00.000+01:00

Znojava, krvava i zadihana bratija bučno je zaposela kapetanove odaje. Neki su posedali oko velikog hrastovog stola, drugi su stajali, a oni najranjaviji posedaše na pod…

Kapetan Sedokosi ćutao je neko vreme čekajući da se žagor smiri, a onda zaškriputa grozno zubima, i strahovito tresnu šakom o sto. U prostoriji zavlada grobna tišina.

- Gospodo lopovi , i ostale vucibatine!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Piramide i pomije

2011-02-06T18:32:00.002+01:00

Prošli post je bio broj 200 - ali to stvarno nisam primetio… Onda samse malo raz-senti-ment-alisao, pa sam onda malo cunjao poGoogle-Analitics-u, i sablažnjavao se nekim stvarno nenormalnim ciframa(Post: „Marketing i princes krofne“ je videlo 1700 ljudi ??!! – Glavu dajem da jedino knjiga koja dobije NiN-ovu nagradu ima više čitalaca za godinu dana)…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Perspektiva

2011-01-31T22:14:00.000+01:00

- Pazi ovo, matori! Prodamo ovu našu bednu firmu, i uzmemo neku lovu…
- Ali sine! Ostaćemo bez posla, na ulici – i šta ćemo onda?
- Nemaš ti pojma ćale! Daće nam živu kintu, na ruke, mnogo više negošto bi u ludilu mogli da izvučemo iz ove straćare. Ne bi tolikozaradili ni za deset godina… I pazi šta ćemo onda da uradimo – daćemoJanezu te pare da nas zaposli u njegovoj radnji preko puta. On čovekima razradjenu firmu, na svetskom nivou…
- Ali sine! Pa i mi smo imali razradjen posao – dok ti nisi počeo da kombinuješ…
- Ajde bre ćale, što si ti neki zadrt tip! I šta tebe uostalom briga?Ceo život si prestajao u kanalu ispod tudjih automobila… Isto ti se‘vata. Ali, bar ću ja da postanem menadžer.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Marketing – ekspert

2011-01-26T22:11:00.002+01:00

- Gde si Pero – generacijo! Šta, i tebe gospodja supruga oterala na pijac?
- Ej, Žiko ti li si… Ili da kažem – gospodine MAGISTRE Petroviću?
- A-a-a, čuo si? Ma, ništa… Eto, najzad sam našao malo vremena da i TO privedem kraju…

Dva muškarca srednjih godina hodali suizmedju tezgi, tegleći cegere i razmenjujući srdačne neformalne fraze,onako kako to rade ljudi koji su nekada davno bili bliski. I kao štoobično biva u takvim situacijama, prikladnih fraza je brzo ponestalo,pa jedan od njih reče:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Kuhinja u plamenu

2011-01-23T22:09:00.001+01:00

Svako ima neku opsesiju. Ja se čestoizgubim u razmišljanju o prirodi stvaranja. Odakle dolaze ideje? Evo,recimo ideja za ovaj post mi je došla dok sam ribao šporet… Prethodnosam se nešto zamislio dok sam jutros kuvao ženi kafu – naravno sve jeiskipelo i napravio sam neopisiv svinjac…

Sad će neko da kaže: „Pa kakav je ovo korporativni blog?“ Nismo ni mineka naročita „korporacija“, ali ipak – zar nije to malo previše? Neznam, ali mi je ovako lakše nego da se stalno nešto foliram… Možda samja nekav „sam-svoj-gazda“na radnom mestu (mada i u to često sumnjam), ali kod kuće to sigurno nevaži. Uostalom, svi koji čitaju redovnije ovaj blog već su videli kojisam ja papučić…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Šta zna Gedža…

2011-01-21T22:04:00.000+01:00

Obećao sam sebi nedavno da neću „da seprimam“, da ću ubuduće da budem skroz pozitivan i konstruktivan, dagledam svoja posla, i ono od čega se živi… A onda sam morao da registrujem auto.

Sad bih mogao satima da pišem o dvaizgubljena dana života, o poniženju, o osionoj nepismenosti… Omilionima radnih sati, zajedničkom ugledu, i ogromnom novcu kojestraćimo na nečiju gramzivu glupost.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Marketing i napolitanke

2011-01-17T22:02:00.000+01:00

Napolitanke su jedan sasvim dosadan proizvod. Zašto ga onda kupujemo?Verovatno baš ZATO – kao u onom sloganu: „Sa nama nema neizvesnosti…“ Ida se odmah razumemo: ovaj post nema veze sa prethodnom „marketingtrilogijom“ (Marketing i Princes krofne, Marketing i supa iz kesice, Marketing i neprskane jabuke). Ovo je samo zakasnela reakcija na jedan post koji je Milica Ćalija posvetila napolitankama…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Sam pao – sam se ubio!

2011-01-12T21:56:00.002+01:00

Tek danas sam se setio da „pitam Twitter da li me neko tražio“ – i tako otkrijem ovo:

cyberbosanka Hana Kazazovic

@detozin Stigleeeeee vizitke i odlicne su ) 500 potencijalnih musterija, klijenata, kupaca… masala Hvala.

…
To je Hana „tvitnula“ još 6-tog, i iako mi je pao VELIKI kamen sasrca, nisam više mogao ni ljudski da se radujem. Ostalih desetaksrećnih dobitnika nagradne igresu svoje nagrade nešto ranije dobili redovnom poštom, neki su maloprotestovali zbog kašnjenja (ili možda više zbog našeg ćutanja po tompitanju), neki su se zahvalili…

Ali sve u svemu – moja genijalna ideja o viralnoj – marketing – nagradnoj – igri „Pronadji iglu“ naišla je u realizaciji na gomilu nepredvidjenih problema, rasplinula se, izmakla kontroli, i na kraju pretvorila u totalan debakl!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Ogrlica protiv parazita

2011-01-04T21:53:00.001+01:00

Kako se nekada stvari čudno pomešaju:kućni ljubimac koji čudno vrti glavom, nova ograda oko autobuskestanice u centru grada, novi sandučići za poštu, Nova godina, i noveregistarske tablice… Kakve sve to veze ima? Naravno nikakve, ali ćemoje začas pronaći za potrebu prvog teksta u novoj 2011. godini. Nek bude ludo i razbarušeno kao novogodišnji vatromet. Takav je red…

Dapodjemo od one ograde. Divna zaista. Arhitekta je verovatno bioinspirisan Gaudijem, ništa nalik običnoj konc-lager bodljikavoj žici.Nebi priličilo zaista, ipak je to u centru grada (Pančeva) i praktičnoNA SRED PUTA kojim 50% sveta ide na pijacu, ili prema centru… Ali, zakoji će nam ograda koje tu nikad nije bilo? I to baš u ovo nevreme?Mogu samo da nagadjam da se neko setio da večnog gradskog gubitašaspase tako što će naplaćivati staničnu uslugu. Mogao je da pokuša da semalo pozabavi samom uslugom, menadžmentom, i ostalim glupostima – aliovo je mnogo konkretnije…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Srećna Nova…

2010-12-29T21:50:00.006+01:00

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Nedelja, 19.12.2010.

2010-12-23T21:46:00.001+01:00

Ako se neko baš jako zabrinuo za moje zdravlje, neka pusti ovaj mali„filmić“. Nije nama ni tako loše (kad imamo vremena i za ovakvestvari)… Ujedno molim sve klijente da ne shvate ovo pogrešno: To štoVAŠ posao slučajno nije bio u kadru nikako ne znači da ne radimo nanjemu.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

PLATO – The final chapter?

2010-12-17T21:44:00.001+01:00

Poštovana gospodo,
U proteklih godinu dana u okviru projekta PLATOprešao sam put od zdravog skepticizma, do iskrenog oduševljenja. Mislimda je ideja Plato-a veoma korisna za MSP (i ne samo za njih), i daOBAVEZNO treba da se nastavi. I to iz bar tri razloga:
Na prvom mestu je svakako direktna koristi koju su (siguran sam)imali svi učesnici. To su kratkoročni efekti koji su se pokazali već uprvim mesecima projekta i vezani su za nove kontakte i direktnu razmenuinformacija i mišljenja izmedju učesnika. Naravno – i konkretnuposlovnu saradnju. Ovi efekti verovatno nisu spektakularni, ali sunove veze trajne, i sigurno će nastaviti da se razvijaju tokom vremena.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Priča o Feniksu, ili totalni godišnji reset…

2010-12-14T21:41:00.000+01:00

Volim decembar. Mrzim decembar.
Slušao sam nekad davno jednog kolegu kako u decembru dugo priča osvojoj „erotskoj fantaziji“ – da jednog dana ostavi sve postane pčelar.Šta pčelari rade u decembru? Verovatno šetaju okolo sa rukama udžepovima i zezaju bivše kolege? To mora da je „kul“ – gledati sav ovajadrenalinski cirkus sa nekog nižeg broja obrtaja . Verovatno izgledakao one neme burleske: svi nešto padaju, ustaju, gadjaju se tortama… Ati umireš od smeha.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Kraljević Marko po TREĆI put medju Srbima

2010-12-09T21:38:00.000+01:00

- Čekaj, zar posle svega što si prošli put prošao, hoćeš opet medju njih?
- Ma ne… Veruj mi Gospode sasvim sam se opametio. A izgleda su me ipotpuno zaboravili. Vidiš da me već godinama niko ne spominje. Malognjave decu u školi, i to je sve…
- Pa šta ćeš onda dole? Grize te savest zbog Kosova?
- Kakvo crno Kosovo! To više nikoga ne interesuje. I prošli put kad sambio dole svi su imali preča posla. Veruj mi da nije ništa slično… Nego,ovde od puste dosade pričam tako sa nekim ljudima… U stvari pažljivoSLUŠAM šta ljudi govore, i veruj mi Gospode – mnogo sam naučio! Nesamo novi jezik i manire… Sad znam i kako treba sa njima. Molim te, pusti me dole – nećeš se pokajati!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Splav Meduza

2010-12-06T21:34:00.001+01:00

Kad god se spomene Evropska unija meni ova čuvena Žerikoova slikaizadje pred oči. Brodolomnici obuzeti očajem, neki već ispustili dušu,drugi poludeli od straha i žedji mašu izmišljenim brodovima na pučini…Svi se gorko pitaju šta im je sve to trebalo – ali nemaju kud…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Eutanazija dizajna

2010-12-02T21:24:00.001+01:00

Ili: 8 i 1/2 saveta kako da vaši amaterski dizajnerski pokušaji nadmaše profesionalna rešenja

Ako ste profesionalac u bilo čemu, podnaslov će vam se sigurnoučiniti nerealan i pretenciozan. Ipak, postoji jednostavan trik koji sesastoji u tome da zaobidjete dva krupna hendikepa koje profesionalci udizajnu imaju u odnosu na amatere.

Prvo: profesionalnidizajneri u suštini žive od prodaje svog vremena, a vreme je vrloograničen resurs. Oni svakako imaju daleko više znanja i veštine negovi, ali i daleko manje vremena (ili bar volje) da ga potroše na nešto„tako nevažno“ kao što je npr. vaša vizit karta, ili neki mali flajer… Vi imate dovoljno vremena?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Bolje gledaj od čega se živi…

2010-11-29T21:20:00.000+01:00

Ako ste od onih nesrećnika koji su se „primili“ na blogovanje (ilineku sličnu napast) čuli ste ovu frazu više od jednom. Uvek se nadjeneko dobronameran ili „dobronameran“ da vam otvori oči i skrene pažnjuda ne gubite dragoceno vreme uzalud.

Možete da čitate prošlonedeljne novine, odmorite posle ručka,lickate svoj krš od automobila, sredjujete šrafove, ponovo šetate psa,ili da prosto vegetirate ispred TV-a kao fikus… Teško da će vas topotpuno spasti zvocanja, ali će njegov intenzitet sigurno biti zaoktavu slabiji.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Bananalend

2010-11-26T21:16:00.000+01:00

Naš dragi & vrli Mr.President – najveći sin naših naroda i narodnosti, veliki šmeker i najfotogeničnija faca u svim rijaliti-šouvima koji se momentalno prikazuju – posetio je svog BRATA BLIZANCA u Lijepoj Njihovoj.

Nemam nikaj protiv, kaj se njofra drugi put u mjesec dana ide onamo ispričavati. Nema tu ništa posebno (osobito):malo ljubi decu i slika se za medije, pa onda posle, po potrebi,poljubi nekoga i u dupe (poželjno tim redosledom, obrnuto nijehigijenski). Kao što rekoh – potpuno mi je svejedno, valjda mu je to uopisu radnog mesta, a svako treba da radi svoj posao…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

KAKO se dolazi do pravih rešenja?

2010-11-23T21:11:00.002+01:00

Spominjao sam već ovo, prvi put ukomentaru na nekom blogu, a zatim još nekoliko puta u razgovoru saraznim ljudima… Sve vreme bojažljivo očekujem da će neko da mepokroviteljski potapše po ramenu, i onako sa visine mi kaže: „Aa, to!To je stari štos… Iz knjige… (teorije, filma, intervjua)…“

Ali iako je ideja tako genijalnojednostavna i efikasna – izgleda da niko nije čuo za nju? A ja sam jepokupio, onako „uz put“, kao bezazlenu praktičnu smernicu. Potpunonepretenciozno, naš mentor Jo Martens,pokušao je da nam pomogne da se bolje fokusiramo na hipotetički problemkojim smo se zabavljali na radionici u okviru predavanja o tehnikamabrain-storminga (projekat Plato, pisao sam već o tome…) Odprilike ovako:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Nestvaran povratak u stvarnost

2010-11-19T21:07:00.001+01:00

Ironija na kojoj se temelji ovaj post može se izraziti onom rečenicom kako je stvarnost često čudnija od fikcije. Imam nekoliko teorija na tu temu, ali jedino što pouzdano znam je da trening u celoj toj stvari ne igra nikakvu ulogu.
Da je to tako, najbolje svedoči moje nedavno iskustvo. Na Miljin nagovor, posle poigravanja krimi-žanrom, digao sam sve kočnice i pustio mašti na volju… I šta? Popričao sam sa Đavolom lično, inspirisan padom meteora koketirao sam i sa čistim SF-om, a na povratku u realan svet pokušao sam da izvesnom Lazi u tradiciji bildugsromana prodam par trikova kako da nešto od mladosti prošvercuje u sredovečne godine…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Laza traži posao

2010-11-16T21:05:00.000+01:00

- Čuj momče! Znam ja da bi ti sada radije bio na nekom drugommestu. Jeste da je prošlo tridesetak godina od kada sam ja tako sedeo…Ispravi se malo pobogu!
Lazase u trenutku ukruti na kancelarijskoj stolici sa visokim naslonom, kaoda je progutao metlu. U prostranoj kancelariji pored stola za sastankebilo je još pet takvih stolica, a na pročelju se nalazio masivan pisaćisto i velika kožna fotelja. Lazin sagovornik nije sedeo već je nervoznošetao u krug po kancelariji, sve vreme gestkulirao govoreći živo idinamično kao loš glumac u nekoj jeftinoj monodrami.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Brodolomnik

2010-11-13T21:03:00.001+01:00

Dopisnik Tanjuga iz Vranjajavio je da je svetlosna lopta na nebu, večeras u 19,32 minutaprimećena u nekoliko mesta u tom delu zemlje. Svetlosno telo je velikombrzinom preletelo nebo, a potom se osetila snažna detonacija… (12.novembar 2010., agencija FoNet)

Kretao se sa mukom izmedju kržljavograstinja koje ga je šibalo po licu i rukama. Sat je ostao u olupini,kao i sve ostalo… Bio je sam, gladan i umoran, ali mu je najvišesmetalo to što je potpuno izgubio predstavu o vremenu i nije mogao daodredi koliko je prošlo od udesa. Ništa ga nije bolelo, ali se dobrosećao da se probudio iz nesvesti. To znači da je sigurno pretrpeo šok.Posledice? Pokušavao je da se priseti važnih i nevažnih dogadjaja izsvoje prošlosti, dalje i bliže, i sve je naizgled bilo tu. Osim vremena…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Faust iz Mrduše Donje

2010-11-11T21:00:00.001+01:00

Djavo ko’ djavo… Nije se pojavio sakozijom bradicom, rogovima i repom, smrdeći na sumpor. Naprotiv – uzeoje oblik nekog poznanika iz mladosti, čak daljeg rodjaka po ženskojliniji…

- Šta mislim o politici? A jel’ se to maže na ‘leba? Maže se?! Pazi-majku-mu….

Slatkorečiv neki djavo, za čas mi sveobjasnio do detalja. Gradi priču kao kulu od Lego kocki, sve se uklapalako, a stoji čvrsto i na svom mestu:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Ubistvo u marketing-agenciji

2010-11-08T20:50:00.000+01:00

Telo je pronašao noćni čuvar za vreme redovnog obilaska, oko 4 sata ujutro. Izgledalo je kao da je gospodin M. zaspao za svojim radnim stolom, i samo mu je glava klonula preko ugašenog lap-topa. Ipak inspektor T. (koji je vodio uvidjaj) nije imao dileme da su okolnosti najblaže rečeno – bizarne.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Rehabilitacija za Antoanetu

2010-11-05T20:47:00.001+01:00

„Neka jedu kolače!“ – Bilo je njeno lucidno rešenje za ekonomsku krizu koja je pogodila najsiromašnije stanovnike Pariza toliko da nisu imali ni za hleb. Neki namrgodjeni racionalni ljudi novog doba (koji su je ubrzo potom skratili za glavu) ismejali su njenu opasku, i na tom negativnom političkom marketingu udarili temelje za budući teror glupe mase, koji na ovaj ili onaj način traje do danas.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Nagradna igra (završena!)

2010-11-04T20:43:00.001+01:00

Prvi dan nagradne igre je bio uspešan. Naročito za: Aleksandru Filipović, Jovana Turanjanina, Cyber Bosanku, Dejan Pejčića, Artič Sebastjana, Miloša Djuričanina i Aleksandra Stevića…
Drugi dan nagradne igre je bio još uzbudljiviji. Toliko uzbudljiv da ćemo morati da potrošimo malo vremena da obavestimo sve učesnike o dobijenim nagradama. Svi ste pobedili! Čestitamo, i uskoro ponavljamo sve, sa novim nagradama ….
(ko ne zna o čemu se radi, nek klikne na logo)

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Promena (je neminovna)

2010-11-02T20:33:00.002+01:00

Kakav štreberski naslov! Ne samo što sam nabacio džemper a-la Bil Gejts, već sam počeo i da se izražavam kao da radim za neku pro-europsku-ne-vladinu organizaciju… Možda ovo novo Vord Pres okruženje utiče na mene? Ili je najzad došlo vreme da se malo uozbiljim (još malo pa pet banki …Eej!!! Nije šala…)

>>Nastavak (original na novoj adresi: detozin.deto.rs)

...

2010-11-02T18:59:00.001+01:00

Posle 181 posta i 838 komentara u poslednje dve godine - vreme je da se ide dalje. Blog se od danas seli na novu adresu: detozin.deto.rs Nadam se da se i vi selite zajedno sa nama. Trenutno je još aktivno neko automatsko preusmeravanje tj. još smo "na kamionu" - ali sve će se uskoro srediti... Ne zaboravite da promenite adresu u vašim rolovima, riderima, rokovnicima i adresarima...

Idemo dalje!

Be-Beep!
.

Tema?

2010-10-23T00:25:00.004+02:00

Svaki put kad pomislim da mi nedostaje dobra tema za post pogledam na ovaj tekst u gornjem desnom uglu. Ideje je moguće fabrikovati - baš kao i eksere. Treba vam samo par osnovnih stvari: sirovina, tehnologija i vreme (a vreme je novac?)

Sirovinama smo - hvala bogu - oduvek bili bogati, a tehnologiju sam dobio na poklon (stiže to sa godinama). Uostalom u mojoj maloj firmi JA SAM TAJ koji je zadužen za demagogiju: da objasnim i ono što se neda objasniti, da napravim da nam svima bude malo lakše (kad je teško), i da svima rastumačim eventualne razloge zašto nam je najednom svanulo. Doduše ovo poslednje nikako da se desi...

Ali, i ako ne znam O ČEMU JA TO ZAPRAVO PIŠEM - znam dobro o čemu nipošto neću. Ništa politički, ni negativno. Rešio sam danas da širim ljubav i optimizam. Dobra volja medju ljudima - i mir u svetu. Kao da sam pobedio na izboru za mis...

A nije to lako, ne nipošto... Evo danas sam malo prošetao po komšiluku, svratio sam kod Milje, pa kod Bosanke, a kad sam već bio preko Drine skoknuh i do Milka. Kod Milje upoznah i Vrapca pa svratih i kod njega na "kaficu"...Kod Mahlat sam stigao do pola teksta (ne marim i ako me broji kao "celog")- izvini Mahlat, ako se budem bolje osećao, pročitaću sutra do kraja...U povratku skoknuh kod mojih "omladinaca" Džiadžojke , Kajzera i Zverke... Svuda isto. Za trenutak se obradujem kod Amarilis, a onda shvatim da je i nju već uhvatio virus...

Tek sam večeras shvatio da je pun mesec, a ovo moje društvance je očigledno sve neki vrlo osećajan svet. Šta da vam kažem - svuda izbija neka čamotinja, ogorčenje, cinizam... Tunel, kanal. Shvatim da će me neminovno povući, i u zadnji čas se setim spasonosnog rešenja. Deda! Deda se neda! (kakva rima!?)

Ne mogu da kažem - nasmejao me je Deda - ali i on nekako kiselo. Jedan od onih viceva koje podgrejane čujemo svakih 10 godina, tek sa nekom malom varijacijom. Toliko da shvatimo da se ništa pod kapom nebeskom ne menja: sjaši Kurta da uzjaše Murta, a mi sve klipšemo dok ne lipšemo (al' me nešto danas hoće ove rime?) do zelene trave...

Ostaviše me svi na cedilu. A neću zainat da se hvatam u kolo. Ma svi su oni u pravu: autoriteti su pukli, prodaju nam rog za sveću, manipulacija je postala zabava miliona - na poslu, u slobodno vreme, u politici, ljubavi... Ali ja sam REŠIO DA BUDEM POZITIVAN, i tako će da bude!

Ako sve raspoložive teme u sebi kriju katarzično finale, posoljeno besmislom - ignorisaću ih. Potpuno! Eto uzmimo za primer nešto najbenignije - npr. modu? I šta mi prvo pada na pamet? Pre neki dan sam video na pešačkom prelazu devojku koja se malo "zanela" sa solarijumom. U trenutku mi je sinulo poredjenje: "Preplanula kao MAJMUNICA"! Ne to nigde ne vodi... Ili recimo neko npr sasvim neutralno razmišljanje o industrijskom dizajnu... I šta? Odmah mi pada na pamet jedna scena sa nedavnog BlogOpena u Novom Sadu. Prolazim sa "Novinarskom Patkom" (tj Draganom Radovićem) i Milošem Petrovićem pored katedrale i vidim neka dva odrpana klinca kako obigravaju oko jednog parkiranog Poršea, zagledajući svaki detalj... U trenutku kad prolazimo pored njih uhvatim odlomak razgovora: "...samo ga jebe boja!" Ili možda kultura? U ponedeljak počinje BEOGRADSKI SAJAM KNJIGA, ovogodišnji slogan je "Pamet u glavu!" - pitanje dupeta se samo nameće...

Jedini način da budem 100% pozitivan je da pišem o - ničemu. Može li se to? Naravno! To su vam oni žuti slojevi od kojih se prave informativne emisije na televiziji. Da pojasnim: kao u torti naizmenično se smenjuju smedji i žuti slojevi. Prvo red katastrofa, pogibija i nesreća, pa onda "žuti sloj". To je nešto kao predah. Pojave se neka pristojna nasmejana lica koja pričaju nešto nepovezano, nije zapravo važno ni šta... Onda opet slede katastrofe poplave, erupcije, podmetnute bombe, štrajkovi... A onda opet jedan umirujući žuti sloj...

Tajna je u tome što oni zapravo pričaju o ničemu. Same fraze se tokom decenija menjaju, nekada se govorilo o bratstvu i jedinstvu, samoupravljanju... Pa su onda govorili o pluralizmu, demokratiji... Sada spominju neke integracije i perspektive, civilizacijske vrednosti... Nije zapravo bitan sadržaj (koga uostalom i nema) već dramaturgija i ton. To je nešto kao hipnoza. Šta hipnotizer govori kada vas uspavljuje? Bulazni neke gluposti, neće valjda da se upušta u ozbiljan dijalog. Ako potegne bilo kakav ozbiljan argument, uvući će vas u polemiku - a onda ništa od hipnoze... Ne, ne - važna je jednolična mantričnost i dosadno ritmično ponavljanje. Ono što nam zasta TREBA je nešto potpuno besmisleno, veselo i sasvim infantilno, Uh, jebote - mislim da sam upravo smislio najboljeg predsedničkog kandidata IKADA.

Eto, tako se radjaju genijalne ideje:

Sreća, sreća radooost! Sreća, sreća, radooost! Sreća, sreća radooost...
.

Go West III

2010-10-18T21:28:00.001+02:00

Ili:"Pokaži pare!"

...Jer na kraju krajeva sve se svodi na to: "Show me the money!" Ako ste čitali prethodna prvi i drugi nastavak, verovatno vam nije promakla činjenica da je moje putovanje u Belgiju (bar formalno) bilo službeno putovanje, pa je za očekivati jedno "zlobno" pitanje:

"Jesi li ti prijatelju tamo napravio neki posao - ili nisi? Jer ako nisi - kakav ti je to onda službeni put?"

Neko će (u moju odbranu?) reći da to nije pošteno pitanje, da se poslovni kontakti grade i učvršćuju godinama - ali ja ne mislim tako. Mislim da je ta tugaljiva priča o dugoročnim i neizvesnim komercijalnim naporima, samo izgovor za višedecenijsko satiranje državnih para od strane raznih "poslovnih predstavnika" po belom svetu. Državne pare još uvek imaju tu veliku manu da su "lake" - ko' da su ničije. Zanemariću za sada činjenicu da su I TO NAŠE PARE, i koncentrisaću se na ono što je u mojoj moći...

Kada se privatni preduzetnici "švrćkaju" Evropom, oni to rade za sopstveni teško stečeni Euro - koji moraju nekako i da vrate! Da ne pomislite da vešto izvrdavam odgovor na sopstveno pitanje - jasno i glasno: "Da, napravio sam posla bar toliko da pokrijem troškove, a ako bog da (zdravlja i pameti) biće ga i više..." Ono što bi svima koji se nadju u sličnoj situaciji moglo da koristi (i tema je ovog posta) je odgovor na pitanje - KAKO?

Do uspeha u 5 kratkih lekcija

Mnogi kvazi-realisti će gledati da vas u startu pokopaju "činjenicama" koje na prvi pogled izgledaju nemilosrdno: Naš tehnološko-proizvodni nivo kasni od 10 do 150 godina (u zavisnosti od oblasti privrede), privredni ambijent je sličan onom koji je vladao u Evropskim slobodnim gradovima 14 veka, a percepcija stranaca o pravnoj sigurnosti i ukupnoj klimi za poslovnu saradnju je još i gora nego što zaista jeste (ukoliko je to uopšte moguće).

Posle ovog uvodnog "horora" neminovno sledi pitanje: "A i šta bi mi njima uopšte mogli da prodamo? Osim sirovina i robovske radne snage?" Sve se obično završava zaključkom kako je jedina realno isplativa opcija kupiti nešto od njih, i masno preprodati na našem tržištu...

Osim što je ovaj nemaštoviti prilaz totalno defetistički, ono što meni posebno ide na živce je činjenica što je toliko široko prihvaćen da tzv. "pametni ljudi" sebi ne mogu dopustiti drugačiji pogled na stvari, a da ne budu ismejani.

Kada sam imao 4-5 godina majka mi je govorila: "Ako ti ne ceniš sebe, neće te ni drugi ceniti..." Sigurno je i meni trebalo neko vreme da shvatim šta to tačno znači, ali izgleda da su mnogim ljudima (od kojih su neki na vrlo visokim funkcijama) majke govorile nešto sasvim drugo. U tome leži tajna prve lekcije:

Prva lekcija:

Oni koji su išli turistički, proveli su se turistički. Oni koji su išli da im nešto uvale - tako su i prošli. Oni koji su išli nešto da prodaju - prodali su! Simply as that! Tajne zapravo i nema: svet je toliko VEEEELIKO mesto da uvek postoji dovoljno opcija, i samo ih treba pronaći.

Druga lekcija:

Kad si u Rimu radi što i Rimljani. A naročito je važno ne izmišlljati rupu na saksiji. Mnoge lepe i korisne tehnike čovek samo treba da primeni. Ja sam prvi dan po povratku poslao nekoliko desetina pisama u kojima se svim ljudima sa kojima sam bio u kontaktu zahvaljujem na vremenu koje su odvojili, dostavljam im svoje kontakt podatke, uz poruku da se nadam da ćemo uskoro nastaviti poslovnu saradnju u obostranom interesu. Jeftin štos? Ali moćan! Istovremeno sam svima (i saputnicima - i stranim kontaktima) dostavio podatke o lokaciji sa koje mogu skinuti fotografije, informisao ih o prvom tekstu na blogu, pozvao sve da se priključe stranici na FaceBook-u, da posete moj YouTube kanal, da se upoznaju sa našim web-sajtom... Pa sam ih onda sve kontaktirao i preko LinkedIn mreže (koju sam otvorio neposredno pre puta u Belgiju jer sam primetio da većina mojih Belgijskih sagovornika tamo ima aktivne naloge. Taj detalj sam zaboravio da spomenem: sve kompanije koje su izrazile želju za kontaktom prethodno sam dobro "pročešljao" preko interneta, a to istraživanje u kombinaciji sa kasnijim direktnim kontaktom mi je zapravo pomoglo da potpuno sklopim mozaik. Na mozaiku je velikim slovima pisalo: "Oni hoće isto što i ti! Show me the money!"

Treća lekcija:

Kad razvejete iluzije i dekoraciju, shvatite da je sve samo pijaca. Ako su moje jabuke crvljive, mogu ih prodavati jeftinije - ili staviti tablu sa natpisom "Neprskane!". Oni tamo nisu ni pametniji, ni lepši, ni vredniji... Oni su ljudi kao vi i ja. Ako se ponašate kao slepac ili maloumnik - tako će vas i tretirati. A isto ćete i vi uraditi, zar ne?

Četvrta lekcija:

Potrudite se da ostavite najbolji mogući utisak - od starta! Nećete imati drugu šansu da ostavite prvi utisak. Ovo me je malo pomučilo. Oblast kojom se ja bavim je u velikom tehnološkom zaostatku. Ogromna većina mašina koje sa zapada stižu na Balkan su (neke skoro, a neke davno) izbačene iz proizvodnje kao spore, neekonomične, nebezbedne... Sa druge strane Kina već odavno zatvara radna mesta u grafičkoj industriji Evrope, i opstaju samo vrlo specifični igrači, koje su pre usluga nego ozbiljna proizvodnja. Slobodna margina, ili kako se to popularno kaže "niša" - je veoma uska, i još se smanjuje. Evo šta sam ja uradio da bih ilustrovao i istakao naše prednosti. Pronašao sam nešto što u sebi objedinava kretivnost i znanje, niske troškove vrlo stručnog rada, male isplative serije... Ovakvi proizvodi u Evropi mogu da se naprave samo na Balkanu (a i to retko gde):
.

.

Peta lekcija:

Prilično pomaže ako znate šta želite. Set Godin u svojoj čuvenoj knjizi "Purple Cow" kaže da reklamna poruka mora biti suština vašeg proizvoda. Za početak morate VI DA ZNATE šta je suština, u čemu ste to jedinstveni, najbolji, pažnje vredni... Onda treba da nadjete neki očigledan i upečatljiv način da to saopštite drugima, i to tako da oni tu informaciju mogu lako da prime i prenesu dalje.

Kada sam uspeo da im prodam svoju verziju priče, sve ostalo je bilo samo tehnika. Mala digresija: Koja je vaša priča? Ako ne možete da je ispričate u jednoj rečenici - tražite dalje, izgleda je još niste pronašli...

Sve se na kraju svodi se na jednu prostu činjenicu. Ako znate kako se nešto radi - nije uopšte teško...

A naročito obratno!
.

Go West (part II)

2010-10-12T01:05:00.006+02:00

Počeli su (verovali ili ne) da me pitaju: "Šta bi sa PART II ?" Kao da su (zlobnici) predosetili da sam se našao u mišolovci. Pokušao sam da, najbolje što umem, prepričam četiri predavanja koje smo slušali, radionice, posete, B2B sastanke... I ispalo je predugačko i zamorno, smarački... Prva verzija teksta koja je "pokrila" samo prvi radni dan u Gentu - ispala je duža od 2000 reči. Tek tada sam shvatio da moram da promenim taktiku.

Umesto da vam objašnjavam slajdove, pokušaću da ih linkujem, kao i biografije predavača, prezentacije firmi koje smo posetili i sve ostale relevantne informacije - pa ko voli...

Ja ću se pozabaviti sa par ključnih reči koje su ostale da "zvone" u vazduhu, za par zvukova, mirisa i boja... A vašoj inteligenciji (ili intuiciji?) ću da prepustim da sve to povežete u jednu smislenu celinu:

"BRIK"

Ovo nije reč već skraćenica: "Brazil Rusija Indija Kina". Taj termin se mogao čuti više od par desetina puta na predavanjima, u susretima, formalnim i neformalnim razgovorima. Neke od zemalja iz skraćenice su posebno često spominjane. Kao da "na zapadu" niko ne razgovara niočemu drugom...

"Good-enough"

Dovoljno dobro. Dovoljno dobar kvalitet (proizvoda i/ili usluga). Termin koji nisam prvi put čuo, ali sam prvi put stvarno shvatio koliki je njegov uticaj na svet u kome živimo, a pogotovo na svet u kome ćemo uskoro živeti. Primeri? Npr Skype, ili MP3 ... Ili sve veća gomila raznih "besplatnih" proizvoda i usluga koji nikada ne mogu biti toliko loši koliko (malo) koštaju. I još veća armija potrošača koji su VEOMA zadovoljni ovakvim transakcijama. Termin koji se direktno nadovezuje je "besplatna ekonomija". Od ova dva koncepta se i najvećim umovima današnjice vrti u glavi, ali definitivno sveti gral nove ekonomije nije potraga za prestižom i kvalitetom, odnosno BRENDOM (u starom smislu značenja reči) - već za stvarima koje su DOVOLJNO DOBRE (šta god to značilo).

"Demografska eksplozija"

Sad se sigurno pitate - pa šta tu ima novo? To smo čuli sto puta: sve veći broj siromašnih, neobrazovanih, gladnih i bosih... E u tome i jest štos! POJMA VI NEMATE: sve veći broj vrlo OBRAZOVANIH, sve bolje PLAĆENIH, sve zdravijih, dugovečnijih, LJUDI KOJI SU BAR JEDNAKO DOBRI KAO MI (ako ne i bolji). Dodatno objašnjenje ovoga je povezano uz termin:

"LeapFrog"

Grad Kairo ima 18-20 miliona stanovnika (u zavisnosti od doba dana) od kojih sam nekoliko upoznao u Belgiji. Jedan od njih je bio direktor Afričkog odeljenja "Unilevera", a drugi top-menadžer iz jedne od nekoliko njihovih telekomunikacionih kompanija. Taj drugi je, osim Engleskog, tečno govorio i Holandski. Naš mentor na radionici Jo Martens je imao dosta ličnog i profesionalnog iskustva u Africi pa se rasplamsala zanimljiva diskusija... Na kraju se ispostavilo se da je 3G telekomunikaciona infrastruktura mnogo kvalitetnija i raširenija npr. na jugu afrike nego u Evropi. To se zove "LeapFrog" - ili žablji skok. Mlade ili slabe ekonomije imaju jednu veliku prednost: teoretski je moguće preskočiti zastarele tehnologije i odmah skočiti u budućnost. Naravno ukoliko ste dovoljno pametni, i/ili niste preterano korumpirani...

"Produktivnost"

Zvuči vrlo elementarno? Djavola! U elektrani koju smo posetili 500 megavata pravi 3 čoveka u smeni. Zamislite da u celom Obrenovcu radi 12 ljudi? Pitao sam: kako pravite godišnji remont? Odgovor? Dodju ljudi iz drugih elektrana i njih 100-tinak završe ceo posao za dve nedelje.

Na aerodromu u Briselu ne postoje šalteri za čekiranje karata (ili ih bar ja nisam video). Postoje AUTOMATI za čekiranje karata. Ubacite pasoš i preko touch-screen-a izaberete destinaciju i mesto u avionu. Možete da ubaciti kreditnu karticu i da doplatite (ili kupite) kartu... Nebitno je da li kupujete kartu za avion, ili metro, čokoladicu, konzervu ili sendvič... Automati za sve i svašta su na svakom ćošku. Priča o produktivnosti se pre ili kasnije završava sa automatima.

Ali pravo pitanje je: Šta li rade sa nezaposlenima? Možda to ima neke veze sa sledećom temom:

"Znanje"

Naučni institut koji smo posetili pravi 150 komercijalnih patenata godišnje iz raznih oblasti, i ostvaruje godišnji prihod po osnovu autorskih prava u visini BDP-a neke zaostale zemlje. Dodatna kontraverza je u činjenici da je jedan od glavnih klijenata instituta čuvena kompanija "Mosanto" koja se bavi genetki modifikovanom hranom. Na lokalnom univerzitetu studira 32.000 studenata, a radi preko 7.000 ljudi (grad ima oko 200.000 stanovnika).

Ali priča ima i drugih nivoa: obišao sam desetak prodavnica u pokušajima da kupim malo čokolade, neke igračke, još neke sitnice, svratio sam na buvlju pijacu i u nekoliko restorana i pabova... Bio sam na ovaj ili onaj način u kontaktu sa bar dvadesetak ljudi raznih profila, obrazovanja, i životne dobi. Svi su više nego solidno govorili Engleski. (i svi su bili vrlo ljubazni?)

Treći nivo: grad je nastao i razvija se oko rečne luke (svaka eventualna sličnost sa lukama u Pančevu ili Beogradu je sasvim slučajna i VRLO MALO verovatna). U luci i oko nje radi 65.000 ljudi. Pogoni za reciklažu sekundarnih sirovina (preradjuju se čak i fekalije), prerada egzotičnog drveta, prehrambena industrija, gradjevinski materijal, trgovina. Specijalan cement se proizvodi od šljake koja nastaje prilikom prerade otpadnog gvoždja. Na krovu cementare živi par sokolova koji imaju i mlade, a u luci ima i ribe. Cela luka podseća na lepo negovan park. Nema ni jednog dimnjaka, ali ima dosta vetrenjača koje proizvode struju. Ekologija ovde nije šuplja fraza već način života.

"Evropa nema alternativu"

"Naj-Evropskija" Evropska tekovina je Evro-skepticizam. Prosto vrišti svuda gde god da se okrenete. Svim Evropljanima su oči uprte negde drugde. Mnogi se i profesionalno bave izmeštanjem Evrope na istok (zapad ili jug). Jedan od predavača kaže: "Mi se bavimo logistikom i moramo da pratimo u stopu naše velike klijente (multinacionalne kompanije) - a svi oni ODLAZE..." Evropljani zaista nemaju alterativu...

Kad mi sa Balkana najzad stignemo tamo oni će svi već biti na nekom drugom mestu.

"Derivati"

Čudna je koncidencija (a ne znam da li je to neko već primetio) da su i poslednju zaista veliku svetsku krizu (onu oko nafte) izazvali DERIVATI (samo oni naftini). Za ove finansijske DERIVATE koji su izazvali savremeni kolaps bankarskog sistema su svi čuli, ali nisam još sreo nikoga ko bi mogao da ih jasno objasni. U tome je zapravo i suština: sve je to jedna tako nategnuta priča da (citiram): "...svi su (bankari) znali da su te hartije od vrednosti SRANJE, pošto su ih i sami emitovali, ali su morali i da ih kupuju jer su ih na to terali njihovi akcionari..." Na kraju su svi čekali da se sruši kula od karata, i brinuli su samo da ne budu oni ti na koje će se sve srušiti. Pronašao sam negde podatak da je ukupna berzantska vrednost svih kompanija na svetu oko 50 triliona, a ukupna masa "fiktivnog novca" (koji nema nikakvo pokriće, a i dalje je u opticaju) oko 700 triliona. Jedna od teorija je da su to zapravo one pare koje paraziti iz vlasti decenijama pumpaju (uz pomoć raznih trikova) u banke, da bi mogi da žive na svojim "deficitima", ili što bi deda-Miloje rekao: "oće leba bez motike..."

Zaključak: svi mi smo kao muva na dečijem balonu...

"Zvezda"

Jednoj šarmantnoj devojci sam obećao da će da bude zvezda ovog teksta. Sa Karolien sam razgovarao na banketu povodom godišnjice "Plato-a", vrlo opušteno, o svemu i svačemu. Dotakli smo se i nekih sasvim filozofskih (a u isto vreme vrlo ličnih) tema kao što su lična ispunjenost, zadovoljstvo i sreća, prijateljstvo, sistem vrednosti... Otkrila mi je da moj slatki gradić iz bajke nosi i neslavan rekord po broju samoubistava, da su mnogi ljudi dezorjentisani i nesrećni, da sve više ljudi (poput nje) traga za smislom izvan materijalnog sveta... I da to traganje u današnje vreme i na ovom mestu - nije nimalo lak ni izvestan posao. Mislim da smo se VRLO DOBRO razumeli...

Ovde bi trebalo da završim. Bilo bi najbolje da vas pustim da sami izvučete svoje zaključke, ali ne mogu da odolim a da ne kažem još samo jednu rečenicu:

Izgleda da ovaj naš mali svet činimo mi sami - a sve ostalo je tek dekoracija.

Šta vi mislite?
.

Go West! (part I)

2010-10-04T23:01:00.011+02:00

U prethodnom postu sam najavio putovanje u Belgiju. Sticajem (ne)srećnih okolnosti ispalo je malo komplikovanjije nego što smo se nadali: Beograd - Minhen - Amsterdam - Gent - Briž - Gent - Brisel - Minhen - Beograd. Za četiri dana promenio sam skoro sva prevozna sredstva koja vam padnu na pamet: taksi, avion, voz (metro), autobus, brod... Za to kratko vreme, odslušao sam 4 predavanja, 5 prezentacija, učestvovao u jednom "workshop-u", obišao jednu ogromnu luku, jednu termoelektranu, i jedan tehnološki park (naučni institut). Imao sam razgovore sa mnogobrojnim poslovnim ljudima, formalne - koji su ličili na "blind-date" ringišpil (ili pokretnu traku), i one neformalne koji su se dešavali sve vreme, po 16 sati svakog dana... Kad na sve to dodam i jednu svečanu večeru, dva koktela i dva radna ručka - prosto mi nije jasno kako sam pored svega toga uspeo da nadjem vremena i da malo prošetam ulicama Minhena i Genta, pa čak i da zaglavim fajront u nekim pivnicama i barovima...

I kako sada sve to smestiti u jedan post? Ništa lakše: umesto jednog - napisaću tri! U prvom (ovom) pozabaviću se (avan)turističkom stranom koja može da zatreba svima koji u skorije vreme krenu put Evropskih destinacija. U drugom ću pokušati da podelim sa vama svoje utiske iz poslovnog sveta, i sve ono što sam na ovom zanimljivom putovanju naučio, a u trećem... Videćemo! Do tada će se utisci valjda malo slegnuti, pa ćemo pokušati da zajedno izvučemo neke korisne zaključke.

Bauk kruži Evropom

Od trenutrka kada smo se (nas tridesetak) okupili na Beogradskom aerodromu, bilo je jasno da nas čeka nesvakidašnja avantura. Učesnike programa "Plato" iz Braničevskog, Južno-Banatskog i Severno-Bačkog okruga (o čemu sam već pisao, prvo ovde - a zatim i ovde) u pratnji mentora i koordinatora iz Privredne Komore dočekala je konfuzna situacija. Najavljen je štrajk kontrolora leta u Belgiji, i iz tog razloga nam nisu mogli izdati bording-karte do Brisela (kako je bilo predvidjeno) već samo do Minhena u kome smo trebali da menjamo avion. A dalje? Kako god mi hoćemo: ako želimo potrpaće nas u autobus i odvesti za Brisel, ili prebaciti na neki drugi let. Npr za Študgart, ili Amsterdam... Možemo naravno i da odložimo putovanje...

Ukoliko je još uvek u našoj delegaciji bio neko sa iluzijom kako ide na mesto slično Hakslijevom Ostrvu, u kome je sve savršeno a svi nasmejani i zadovoljni - mislim da je čak i taj naivac posle ovih vesti počeo da sumnja. Koordinatori su se malo uzmuvali, mobilni telefoni su "sevali", a naši Belgijski domaćini iz "Voke" su presudili: "Krećite - pa šta bude!" Svi smo se složili: dokopaćemo se nekako Amsterdama, a odande nije daleko... Ako bude potrebno - čekaće nas autobus domaćina da nas doveze do direktno do Genta.

I tako je počelo. Prvi utisci nekoga ko dugo nije leteo na medjunarodnim letovima: dame koje izuvaju čizme i gospoda koja skida kaiševe sa pantalona. (?!) Te bezbednosne kontrole su nekada bile skoro formalnost, ali sada ih svuda shvataju više nego ozbiljno. Ispražnjeni džepovi, otvoreni lap-topovi... Jedan privezak-nožić je platio cenu, kao i nekoliko kozmetičkih proizvoda većih od dozvoljenih 100ml. U avionu upada u uči da je sve mnogo manje glamurozno nego u prošlom veku. Da nema vezivanja pojaseva pri poletanju i sletanju skoro se nebi ni razlikovalo od vožnje Beo-vozom. Let je rutinski: kafa, sok, sendvič od crnog (integralnog) hleba i šunke, veličine male čokolade. Setim se onih lanč paketa koje su nekada delili sa sve plastičnim escajgom, i vlažnim maramicama. Ekologija i kriza! Plastične čaše su toliko tanke da se plašiš da ti ne puknu u rukama. Katalog free-shopa više ne sadrži alkohol i cigarete. Pušenje je zabranjeno tokom celog leta. Telefoni i računari moraju da budu ugašeni. Ovo drugo mnogi ne poštuju...

Oči gladne...

Stižemo u Minhen. Aerodrom je mnogo "porastao" od kada sam poslednji put bio. U širinu, visinu i dubinu (ispod aerodroma je stanica metroa). Do Amsterdama se razdvajamo u dve grupe: jedni lete u 5 sati, a drugi čekaju let u 8.30. Nisam imao sreće i izvukao sam da čekam drugi let. Ali grad je samo pola sata daleko, šta čekamo? Postoji grupna karta (do 5 osoba) koja će vas za 18 eura voziti svim linijama metroa sledećih 24 sata. Mi na žalost nemamo toliko vremena, ali ono što imamo rešili smo da dobro iskoristimo. Izlazimo na Marijane-Placu (Marienplatz) i krećemo pešice prema Karl-Placu (Karlsplatz). Na tom potezu skoro svaka kuća je - robna-kuća, što posebno veseli moje dve šarmantne saputnice. Obilje koje se presipa! U gradu je sve u znaku najčuvenijeg (prvog) svetskog pivskog festivala, ulice a naročito prodavnice su prepune turista svih boja, veličine i oblika.

Ipak, ništa od šopinga. Jeftine stvari su možda malo skuplje nego kod nas, a skupe su suviše skupe (ali ne tako skupe kao kod nas). Jedino je izbor neuporediv: na jednu stvar koju možete videti u našim prodavnicama ovde dodje 30-50 varijacija u ceni, dizajnu, brendu... Posle tri-četiri robne kuće shvatamo da kupovina i nije sport za one koji žure na avion. Grad je prelep, a biće još i lepši (dosta toga se renovira). Iz metroa u povratku gledamo malo sumorna predgradja sa ogromnim staklenim poslovnim zgradama u kojima se masovno radi prekovremeno...

Do Amsterdama letimo avionom koji više liči na autobus. Neki Srpski šaljivdžija viče: "Majstore ručna!" dok avion testira motore na pisti. Isti crni sendvič (sasvim ukusan, ako ništa niste jeli ceo dan), iste 2 grama teške plastične čaše. Ipak, otkrili smo da su "ispod tezge" sakrili sasvim pristojno pivo. To značajno popravlja utisak o kratkom letu, koji je bio malo "truckav". Avion pušta čudne zvuke prilikom izvlačenja točkova, i pri kočenju ("Ej, majstore! Kad si zadnji put menjao paknove?")

Veseli mazohisti?

Posle ultra-rigorozne kontrole u Minhenu, u Amsterdamu se već šetamo kao da radimo na aerodromu. Schipol je većinom zatvoren (već je dosta kasno) ali ostatak grupe pronalazimo "udobno smeštene" u jednom baru. Dalje nastavljamo autobusom koji su Belgijanci poslali po nas. I ne samo to: Dočekao nas je lično Stefan, glavni Belgijski koordinator projekta... "Holandski" deo grupe je vrlo dobro raspoložen, a ni mi ne izgledamo kao turisti koje su se zbog štrajka namaltretirali, i lomataju se preko pola Evrope. Mislim da se niko nije setio da Lufhanzi traži neku - makar i simboličnu kompenzaciju (inače - njima svaka čast na profesionalnosti).

Tek u autobusu shvatamo gde smo došli. Nepregledna reka automobila u oba pravca. Na nekim delovima čak deset kolovoznih traka! A što je najzanimljivije - već je skoro ponoć. Još dve fascinantne stvari: Akustičke berijere (zidovi) podignuti kraj puta da bi štitili naselja od buke, i upadljivo odsustvo bilborda. Na celom putovanju (u sva četiri dana) video sam manje bilborda nego što ih ima od Bežanije do Surčina.

U hotel (u strogom centru grada) stižemo sa devet sati zakašnjenja, propustili smo planiranu svečanu večeru... Ali plan posete se ne menja: budjenje u 6:45 - autobus po planu dolazi po nas u 8:30...

Ako ovako rade, nije ni čudo...

Program posete je isplaniran na nivou 15 minuta. Sve počinje i završava se tačno na vreme (sa retkim izuzecima). O predavanjima i kontaktima ću pisati u sledećem postu, ali samo da shvatite da sam od tog trenutka - pa do povratka, bio "u mašini" u kojoj se retko ko od nas ikada nadje. Ipak, i u takvoj "frci" može da se vidi svašta... Gent (piše se "Ghent") je prelepi gradić, jedan od najstarijih u Evropi. Izgleda kao jedna velika starinska kutija za lutke. Kao pozornica na kojoj se odigravaju Andersenove bajke. Jedna za drugom se nižu ogromne katedrale, velelepni dvorci i palate, a sve ostalo je popunjeno minijaturnim kućicama koje su se stešnjene jedna do druge pružile u visinu svojim dugačkim kosim krovovima i šarenim fasadama od prepečene cigle. Sve je kitnjasto i pretrpano (sa ukusom) morem filigranskih detalja: rezbarije u kamenu, gvoždju, drvetu. Kao da su stanovnici ovog grada imali gomilu energije i vremena koje nisu znali na šta da utroše, pa su se bavili svakim i najbeznačajnijim detaljem. Pa opet - ono što prosto bode oči je da je taj proces očito davno završen jer nigde se ne vidi ni jedna mešalica za beton, niti gomila šljunka - ni jedna nezavršena gradjevina. U stvari kao da su i najmladje zgrade stare minimum 100-150 godina.

Ipak kulturni centar "ZebraStraat" u kome su se održavala predavanja i susreti je dokaz da ahitektura ovde nije penzionisana pre 100 godina. Samo je očito shvatila da ako želi da o(p)stane - mora da uvažava svoje prethodnike. Ako sve počinje od nas - sa nama se i završava.

U toku dana imamo i spektakularan obilazak luke Ghent u kojoj radi 65.000 ljudi (?!) i koja je jedan od glavnih "motora" grada. Poredjenje sa lukom Beograd koju ćemo verovatno da porušimo i "maznemo lovu na brzaka" napraviću u sledećem postu...

Samo rad, rad... A provod?

Domaćini su nas izveli na večeru sastavljenu od kombinacije povrća, ribe i piletine... Hrana je bila izvrsna, a uz dobar izbor vina, i u prijatnom ambijentu vreme je prosto proletelo... Prvog slobodnog vremena dočepali smo se tek oko 21:45 kada nas je autobus vratio u hotel. Radno vreme većine lokala je od 10-18 časova. To srećom ne važi za barove i pivnice. Skidamo kravate, menjamo košulje - i juriš! Gent je noću još dva puta lepši nego danju. Posle nekoliko piva - tri puta lepši! Obavezno probajte ako budete u prilici "Krik" sa ukusom višnje, ali moj favorit je crni "Kraken". Jako i gusto crno pivo, bez one karamel-arome koju ne volim kod crnih piva, ali veoma pitko i sa bogatom egzotičnom aromom žitarica. Ja sam izdržao do 2 ujutro. Simpatične Irkinje su nas ovog puta pobedile u izdržljivosti, a Južno-Afrikanci su sutradan imali zakrvaljenje oči. Oni su pronašli diskoteku koja se zatvarala u 4.

Uvek može bolje

Program drugog dana je još "napetiji" nego prvog. Na dnevnom redu je poseta tehnološkom parku (u okviru jednog od najvećih i najuglednijih univerziteta u Evropi) u kome se godišnje izbacuje 150 komercijalnih patenata i 4-5 puta više naučnih "papira" (tj. zvanično publikovanih naučnih radova). Posle toga smo imali posetu Brižu (jednoj termoelektrani), A posle toga B2B razgovore...

Blic-poseta Brižu (Bruges) vodila nas je i kroz 50-tak kilometara seoskih krajeva. Uredne livade sa kravicama koje bezbrižno pasu, stotine modernih vetrenjača koje prave struju, i poneka stara koja je nekada pumpala vodu u kanale za navodnjavanje... Seoske kuće koje izgledaju kao letnjikovci iz Italijanskih enterijer-časopisa... Ograde dekorisane cvećem i ukrasnim rastinjem. Sveže ofarbana stolarija i kapije, uredno podšišana trava... Da ti se smuči.

Uspeli smo da se izvučemo tek oko 15 časova, a do početka svečane akademije imali smo samo nekoliko sati za dnevni obilazak grada i šoping. U toku obilaska luke, i kasnije na koktelu smo od simpatične bakice koja nas je vodila u obilazak saznali dosta toga o istoriji i sadašnjosti grada i okoline. Zapadna Flandrija je oblast u kojoj se pretežno govori Holandski i u kojoj vlada vekovni antagonizam prema Valonskom (Francuskom) delu Belgije. Ogroman broj crkava i katedrala u gradu posledica je Holandskog takmičarskog duha i cehovne organizacije (svaka gilda je podizala svoju crkvu). Sa druge strane mentalitet ljudi je pod jakim Burgundskim uticajem, vole da uživaju u životu da se druže, vole muziku i uopšte umetnost... Kolonijalna prošlost im je donela veliko bogatsvo i sklonost ka menadžerkim poslovima. Ali u istoriji su imali i periode totalne propasti, vekovne okupacije i stagnacije. To im je samo "okalilo" duh. Čak je i štrajk kontrolora leta (koji zaradjuju po 15-30.000 evra mesečno) u toj priči dobio svoj smisao. Uvek može bolje.

Šta kupiti u Belgiji ?

Naravno prva stvar koja svima pada na pamet je čuvena Belgijska čokolada. Čokoladijera ima na svakom ćošku, ali su cene vrlo šarenolike. U luksuznim pakovanjima (prelepim i često vrlo inventivnim) jedna pralina vas može koštati i više od evra - čak i dva. Kad malo prošetate, možete pronaći solidan izbor po ceni od 16 evra za kilogram, pa čak i manje. Ako samo treba da zadovoljite formu - postoje i "fabričke" varijante. Ceo grad je zapravo podeljen u dva velika kvarta "Istorijski " i "Umetnički". Zahvaljujući prethodnom istraživanju (naravno uz pomoć interneta) pronašao sam jednu spektakularnu galeriju/antikvarnicu smeštenu u staroj crkvi "St John" Moj trik za suvenire sa putovanja je da koliko god da vam je mali budžet - najbolje je da ga potrošite na ovakvom mesu. Pri tom sam poveo i par koleginica pa smo se dobro izcenkali (popust na količinu). Ovog puta su to bile jeftine grafike (od 5 do 25 eura) a sledeći put - ko zna? Ja sam rekao da mi "sačuvaju" jedno ulje bez potpisa (ali garantujem da je Rubens - lično). Nadam se da će me sačekati dok ne skupim pare. Jedno desetak godina...

Ovi Srbi su baš neki osocijalan svet...

Uveče su nas pozvali na svečanu akademiju povodom godišnjice Plato-a. Tu se desio verovatno jedini kiks naših domaćina. Posadili su nas u salu sa blizu hiljadu zvanica u objektu upola manjem od Sava-Centra, a zatim je krenuo program - na holandskom. Pristojno smo sedeli jedno petnaestak minuta kao fikusi. Kad sam video kako se jedna Irkinja iskrada rešio sam da joj (džentlmenski) pravim društvo, a ubrzo smo se svi našli u foajeu gde se pripremao svečani banket. Postojala je realna opasnost da isti potpuno rasturimo za tih sat-i-po koliko je akademija trajala (pošto su nam se ubrzo pridružili i drugi strani učesnici).

Uglavnom, kada su Belgijanci napokon izašli mi smo svi već bili vrlo "zagrejani", i jedva smo čekali da se osim bara otvori i zakuska... Medjutim propust je već bio napravljen - Belgijanci jednostavno nisu mogli više da nas stignu onako smoreni... Ja sam jedan od retkih koji je uspeo da nadje kakav-takav zajednički jezik "na bilateralnom nivou" , tek toliko da čujem iz usta lepuškaste službenice Flamanske vlade kako se čudi da se mi na ovakvom mestu (gde se ljudi okupljaju da bi se "socijalizovali") - družimo samo medjusobno.

Ova anegdota ima i nastavak. Kada smo se posle svega pronašli u "našoj" pivnici sa Irsko-Engleskom delegacijom za čas smo ispraznili pola bašte. "Ponekad je korisno biti na lošem glasu" - namignuo sam šefu Engleske delegacije, koga ću zapamtiti po divnoj etno-centričnoj pričici. Kaže: "Ja se u inostranstvu ponašam kao pravi Englez, ako me ne razumeju ja vičem i mašem rukama. Ako me i dalje ne razumeju JA JOŠ JAČE vičem i JOŠ JAČE mašem rukama!" Što mi je to nešto poznato... Ovoga puta mi smo izvojevali ubedljivu pobedu, ispratili ih sve na spavanje - i na kraju zaključali pivnicu oko 2:30.

Svuda podji...

Povratak je bio mnogo manje uzbudljiv nego odlazak. Važno je znati da u ručni prtljag ne treba stavljati ništa što nije kupljeno u free-šopu na aerodromu (inače ide u djubre). Ponovo jedna rigorozna kontrola, a zatim kroz tranzit bez poroblema do - Surčina. Isti oni "zdravi" mikro-sendviči, i sasvim nezdravo Bavarsko pivo. Nisam zapazio naše (niti bilo koje) carinike. U celoj Belgiji sam video samo jednog policajca sa bicilističkim šlemom na glavi i odgovarajućim bermudama. Ali sam zato na Minhenskom aerodromu video "poternice" sa slikama nekih (nadam se virtualnih) terorista. Dok smo se okrenuli - bili smo ponovo na Surčinskom aerodromu...

A onda smo kroz Beograd putovali duže nego preko pola Evrope.

Veličina je sasvim relativna stvar.

(više fotografija sa putavanja na ovom linku)

Bivši robijaš

2010-09-25T12:10:00.003+02:00

.
Ko nije voleo grupu TNT i čuvenog "Broja 1" - bolje neka preskoči ovaj uvod. U stvari, bolje neka preskoči čitav post. Ne samo što neće razumeti jednu metaforu, već će se verovatno zaglibiti u blato TUDJE nostalgije...

Šta ja tu mogu. Nisam vam ja kriv što nemate svoju nostalgiju. Niste naravno krivi ni vi, niko ne bira kada i gde će da se rodi. Eto, na primer ja bih voleo da sam se rodio u Aleksandrijiji u vreme Hadrijana, ili u Krakovu u vreme Bordžija... Pa nisam.

Elem, najčuveniji stripovani matorac je počinjao njegove čuvene istorijske priče frazom: "Deco, ja sam vam već star i ne razumem se u te stvari, ali..." a onda je sledila tobož-poučna priča iz mladosti... Upravo sam se spremao da sa vama (koje JOŠ nisam rasterao) podelim jednu takvu "bajatu" priču:

Bilo je to u "zlatno" vreme Ante Markovića. Mnogo godina posle će nama maloumnicima objasniti kako je sve to u stvari bila labudova pesma, ali - neću više praviti glupe digresije (obećavam).

Sa početničkom platom u službi kibernetike jednog velikog projektnog biroa (verovali ili ne i tada su postojali kompjuteri) od oko 700 ondašnjih maraka, mogao sam sebi da priuštim da povremeno skoknem do Minhena. U to vreme postojale su tzv šoping ture, ako se ne varam četvrtkom, u raznim varijantama: sa ili bez noćenja, sa autobuskim ili avio-prevozom...

Putnici su bili "raznih fela", od običnih klinaca koji su išli da pazare kompjutere ili muzičke intrumente, preko preduzetnika koji su se snabdevali alatima i repromaterijalima, do najobičnijih švercera koji su vukli odande šta god im se činilo da se može unosno preprodati... Sticajem okolnosti ja sam isprobao sve varijante šopinga, i sve moguće uloge. Jednom sam kupio gitaru (crni telekaster), pa kompjuter (atari), pa sam opremio kompletan TV servis opremom i delovima, pa sam išao tamo i nazad samo da bih popravio jedan laserski printer... Kupovali smo kasete, trake, vinilne ploče, prva CD izdanja, knjige...

Putovalo se ponekad i u dobrom društvu. Dobro pamtim jednu "pivsku ekskurziju" kada sam sa kolegama sa posla išao da nabavimo opremu za započinjanje privatnog biznisa. Na svakoj usputnoj stanici (išli smo autobusom) pokupovali bi sve vrste piva koje su se mogle naći na rafovima i onda smo ih, uz put, "uporedjivali". Većeg dela ekskurzije se sećam "kao kroz maglu" (logično) ali sam zapamtio da je Goran nadomak Beograda izvalio: "Jedva čekam da stignemo... Pa da svratimo negde na pivo..."

Što bi rekli: "Mlados'-ludos'!" Ali imamo još jedan dobar razlog za nostalgiju:

Samo par godina kasnije stavili su nas u kavez. Dve petine života sam proveo u njemu, i čak sam ga na neki prkostan način zavoleo. Mogao sam i ranije, uz malo muke, da izadjem bar povremeno. Ali nije mi se dalo. Nije da mi je bilo teško da čekam u redovima za vize, ali jednostavno - do pre neki dan jedini pasoš koji sam imao bio je onaj crveni sa "lomačom" na sredini.

Neke stvari su suviše važne da bi o njima razmišljali. O ljubavi, na primer. Tek sada mogu da se osvrnem unazad, i da pomislim: šta to bi? Šta mi to nije dalo da dvadeset godina prošetam ulicama moje mladosti? Verovatno nisam želeo da razmišljam na "šta-li-to-vide-u-meni? " način. Ratnog zločinca, ilegalnog imigranta, trgovca ljudima... Izbeglicu? Blago onima koji su mogli (ponekad sam im iskreno zavideo) - ja jednostavno nisam!. A možda sam se zaista osećao krivim za nešto?

U utorak letim "Lufhanzom" za Brisel. Odslužio sam svoje.
.

Family reserve

2010-09-20T10:04:00.015+02:00

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...

Naša stvar!

I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...

I vreme je skoro stalo.

Reforma pravosudja (iz ugla slučajnog prolaznika)

2010-09-15T17:20:00.005+02:00

-"Izvinite! Četvrti opštinski?"
-"Tu odmah, iza ovog parkića..."
Radnica na šalteru informacija je bila uslužna: "Za predaju zahteva idite na šaltere 9, 10 ili 11."
Kako sam se nadao super sam prošao, mislim u sebi. Samo nekoliko stranaka ispred pomenutih šaltera, dok su se na svim ostalim otegli dugački redovi. Dok čekam, studiram fizionomije ljudi oko sebe i besciljno zveram okolo.

Ali ono što mi je privuklo pažnju nisam video - nego čuo. BUKA! Odvratan kakofoničan odjek, kao na nekoj velikoj železničkoj stanici - samo mnogo jači. Jasno mi je bilo odakle dopire - u prostoriji odprilike 50 x 20 metara nalazilo se u tom trenutku oko 150-200 ljudi. Velika betonska sala bez ijedne pregrade, sa samo par vrata i prozora odjekivala je kao pećina. Svi su morali da govore bar dva puta glasnije da bi se razumeli sa čovekom pred sebe. A ako su još bili rastavljeni šalterom - morali su da viču. Namejao sam se u sebi: pa ovde je bar 50 decibela više nego u mojoj štampariji! A štamparije nisu baš poznate kao mesta mira i kontemplacije...

"Treba da zovete nekog da prekontroliše nivo buke." - rekao sam ženi za šalterom koja je unosila podatke iz mog zahteva u kompjuter.
"ŠTA STE REKLI?" - doviknula mi je.
"MNOGO JE VELIKA BUKA!" morao sam i ja da dignem glas: "DA BAR IMATE STAKLENE PREGRADE..."
"A, nema ništa od toga!" slegla je ramenima njena koleginica sa "susednog šaltera" koji ni na koji način nije bio izdvojen, osim simbolički - natpisom na plafonu:
"Ne daju!"
"Ne znam kao čujete svoje misli, a mogu da zamislim kako vam je kad dodjete kući posle osam sati provedenih ovde... Zašto se ne pozovete na zakon o zaštiti na radu?"

Susedna "koleginica" se pravila da me nije čula, a devojka na mom šalteru mi se samo kiselo nasmešila.
I ja lupam gluposti! - pomislih u sebi: Pa u toku je ta neka reorganizacija, žene su srećne što uopšte imaju posao...

"E kad bi bar to govedo od arhitekte koji je sve ovo zamislio, odsedeo ovde jedno mesec dana, onako - za kaznu!" - rekao sam to reda radi, znajući da me više niko ne sluša. U sebi sam mislio: Ako VI NE ZNATE (da se izborite za) svoja prava, šta da očekujemo MI OSTALI?

Bolje da ćutim da i mene ne "reorganizuju"...
.

Dotaći nečije srce

2010-09-13T00:44:00.002+02:00

(complaining is silly - either act or forget / bilbord koji bledi na suncu)

"Najviše se bavim sposobnošću dizajna da dotakne srce posmatrača. Videli smo tako mnogo profesionalno odradjenog i vrhunski realizovanog grafičkog dizajna, predivno ilustrovanog i majstorski fotografisanog, pa ipak sve to me (a verujem i druge) ostavlja hladnim. Tako je mnogo limunade, dobro producirane, šatro prelepe - limunade. Ništa da vas pokrene, ničeg za razmišljanje, tek poneka informacija, ali sve u svemu - šuplje. Mislim da je glavni razlog za svu tu bozu i limunadu u tome što većina dizajnera ne veruje ni u šta. Nismo baš politični, a ni religiozni, nemamo stav ni o jednom važnom pitanju. Kada je vaša savest tako fleksibilna - kako možete da stvarate upečatljiv dizajn? Gledao sam filmove koji su me dotakli, čitao sam knjige koje su promenile moj pogled na stvari, i slušao gomilu muzike koja je uticala na moje raspoloženje. Naš cilj u budućnosti će biti da dizajnom dotaknemo nečije srce."

Stefan Sagmeister

(moj amaterski prevod kratkog teksta iz knjige Graphic Design for the 21st Century 100 of the World's best Graphics Designers - Charlote & Peter Fiell ) prelistajte knjigu
:

Lekcije sa pijace: "Luzer"

2010-09-10T21:33:00.002+02:00

-"Oo-hoo-ho-hoo! Vidi ti njega!"
-"Pa, nee! Pa ne mogu da...Pa jesi to STVARNO TI?!"

Zagrlismo se na sred buvlje pijace, ne obazirući se na gužvu...Kao da smo upravo nakantali neke ljute pacere u basketu.

-"A ja sam mislio da si ti u nekim Amerikama. Znaš ono: Australija i Kanada biće zemlje udruženog rada" - smejem se puna srca i pokazujem na prljavo ćebe koje predstavlja sav "maloprodajni objekat" mog prijatelja iz mladosti.

-"Jesteee!" - nakezi se on -"A ja sam mislio da ti, da prostiš, duvaš u onu veeeliku frulu na Tibetu!

Ništa se nije promenio: isti onaj mangaš sa Zvezdare koji se uvek dočeka na noge.

-"Pa gde si ti čoveče! Šta ima? Šta radiš?" - rešetam ga pitanjima.

-"Ma ništa...Evo vidiš (pokazuje na ćebe) krpim kraj s krajem, preživljavam..."

U trenutku shvatam strašnu istinu: ćebe sa hrpom trica i kučina, nije neka honorarna zafrkancija, ni utucavanje slobodnog vremena. To JESTE njegov posao! Ne mogu da verujem, pa kako? On je bio...Car! Uh, jebote! Preneražen menjam temu u letu:

-"A ono: žena-deca? Baš me zanima koja li je tebi došla glave..." - namigujem mu, ali već vidim na šta će da izadje...

-"Ma, jok! Znaš ti da ja nisam bio nikad iz tog filma. Nikad ništa ozbiljno! Mislim, privedem ja tu i tamo... Ono, bez veze... Piletina..."

-"...pivo, pijani kreteni!" - nastavljam u šali refren iz "našeg" vremena, aludirajući na njegove legendarne kafanske kapacitete.

- "Eee, nema toga više burazeru...To je za mene davna prošlost! Tvoj drugar sad i za kiselu vodu prvo pita da nije mnogo 'ladna..."

Tek tada vidim koliko je ostario. Na požutelom licu oko izboranih očiju veliki tamni kolutovi govore sve. Ispalio sam se kao pavijan: posao, porodica, zdravlje...Sve sam uprskao!

On prekida neprijatnu tišinu: "A kod tebe? Šta ima? Ti se ono beše odselio u Pančevo?

Šta da mu kažem? Kuća, firma, klinci...Avioni-kamioni! Šta god da spomenem biće kao da mu guram prst u oko. Mora biti da sam najednom pocrneo i skupio se kao krivac. Počeh da zamuckujem, sebi u bradu:

-"Ma znaš... Kako je... Mrsim nešto... Jebiga!"

Nepogrešivo mi je "zavario" direkt, tačno u onaj rameni nerv. U trenu mi utrnu cela ruka:

-"Ne daj se frajeru! Čuješ!" - razvukao je onaj njegov široki (sada malo proredjen) osmeh: "Ne daj se, bre! Mi smo ti takvi. Nepobedivi!"

Rastadosmo se srdačno, ali bez razmenjenih telefona. Idem dalje vukući noge kao da sam ugazio u nešto. Šta mi bi - dodjavola? Hoću da puknem od stida i besa. Na svu njegovu muku - još i JA da ga sažaljevam i lažem!

Čoveče! Koji sam JA luzer!

Lekcije sa pijace: "Papučić"

2010-09-09T11:01:00.002+02:00

- "Snajka! Jel' te sluša muž?" - probudi me piskavi glas. Odleteše mi misli u koje obično potonem subotom, dok kaskam za ženom natovaren kao magarac:

- Aaa! Gledam ja vas već dugo...A i tebi snajka - svaka čast! Prati te u stopu - kao neko kučence...

Uhvatim vazduh da joj odbrusim nešto prgavo, ali onda je pogledam bolje i odmah odustanem. Skupila se bakica kao suva smokva, nema je ni 40 kila sa krevetom. Pa se još savila do zemlje kao upitnik. Ali zato oči! Sevaju dva bistra i brza oka kao varnice. Pomislim: "Ovu treba pusti da završi šta je naumila. Ta ima šta da kaže."

Moja žena prevrće i pažljivo "studira" pušlu zeleni, ja se glupavo smeškam, a bakica veze:

- "Čuvaj ga dete, trebaće ti još. Tako je i moj Srećko mene mazio i pazio. Ma, bila sam... Gospodja!"

Onda zaćuti malo, kao da je nešto preseklo u rebrima, pa škripavo uzdahne: "Čuvajte se deco..."

Prodjosmo dalje, u društvu Srećka i bakice... Malo kasnije, kad smo zamakli za druge tezge, uhvati me žena ispod ruke - kao nekad.

Likovao sam ćutke u mislima, zahvaljivao bakici a čestitao sebi.

Nekad je najbolje ne reći ništa.
.

Kraj detinjstva

2010-09-07T17:27:00.001+02:00

Dobar dan. Potreban mi je izvod iz matične knjige... Ili, kako se kaže? Izvadak rodnog lista?

Bože moj! U mestu u kome sam rodjen, naučio da čitam i pišem, plivam, vozim bicikl, i proveo prvih desetak godina života - sada sam stranac. Zemljak iz dijaspore! Čak ne govorim ni jezik! Doduše, prošle su skoro četiri decenije od kada sam poslednji put prošao ovim ulicama, ali...

Naviknut da u svakoj situaciji pronadjem neki koristan ugao, gledam stvari oko sebe iz perspektive kosmonauta koji je obleteo galaksiju brzinom svetlosti. Za mene je prošlo samo trideset dana, a za njih - 36 godina!

- "Gornji Rahić?" (matičarka čita mesto prebivališta) "Vaši roditelji mora da su bili prosvetni radnici?"

Eto, takvu aluziju (na etnički sastav mesta u kome su moji roditelji radili) sedamdesetih niko nebi smeo da napravi. Bilo je to vreme usiljenog "bratstva i jedinstva", koje se kasnije izrodilo u... Ali izgleda da istina, čak i ona užasna - oslobadja.

Odmah pored zgrade vlade Brčko-Disktrikta, na mostu preko Save, sada je granični prelaz. Smešno! Sada ako hoćeš da se kupaš i pecaš na sprudovima kod Rajevog Sela - treba ti pasoš... Šta imate da prijavite? Štap za pecanje, kutiju glista i loptu za plažu! A imate li zeleni karton za bicikl, i medjunarodnu vozačku dozvolu?

Poneo sam fotoaparat da bratu i majci pokažem slike mesta za koje nas sve vežu najtoplije uspomene. Škljocam kao Japanski turista. Belu džamiju, mostove na Brki, Hotel i Vjećnicu. Onda stanem ispred fontane zapanjem. Kako sam ovo mogao da zaboravim? Kao klinci smo se uvek oduševljivali ovim mestom (na užas roditelja). Kasnije shvatim da je čak i u grbu grada. Slika koja je potpuno nestala iz mog sećanja - do trenutka ponovnog "uskrsnuća"...

Mnogo toga se vraća teatralno iz zaborava, ali mnogo stvari je baš tamo gde sam ih u sećanjima ostavio. Samo su se nekako smanjile i skupile... Moja stara škola, prelaz preko pruge, zgrada u kojoj sam stanovao... Tumaram satima ulicama, sve je tako lepo, novo i sjajno, prepuno boje (za razliku od crno-belih i sepijastih sećanja). I ljudi su nekako veseli i živi, celo mesto kao da se kotrlja i talasa u nekom ležernom ritmu. Setim se kako mi je nekad davno, bila čudna Banatska pustoš (naročito vikendom) kad se svi zatvore u svoje kuće... Ali čovek se na sve navikne.

A onda, poče da se javlja teskoba. Prvo, kao neki čudan osećaj u stomaku, a zatim kao pomanjkanje vazduha... Shvatim da svakim sledećim korakom brišem stare slike, i prepisujem ih novim. U ovoj kući su nekada živeli Zlatan i Suad... Bolje nek i dalje ostanu da žive tu - u mojim sećanjima. Neću ni da pogledam šta piše na pločici... Znam da je bilo mnogo ružnih stvari. Moja porodica je imala ludu sreću da za nas sve to budu samo nestvarne slike sa TV-a. Ispod tih nasmejanih lica, ljudske sudbine ovde su teške i gorke, i moja detinjasta sećanja na neko srećno vreme mogu da imaju isti efekat kao voda u vrelom ulju.

Odavno ovde nikoga ne poznajem, a sada i poslednji zamrznuti trenutak detinjstva zauvek odlazi medju obična plitka sećanja.

Osećam se kao kosmonaut koji je, stigavši kući, skinuo kacigu i žedno udahnuo punim plućima.

Idemo dalje!
.

Kavez za vino

2010-09-05T13:10:00.002+02:00

Podstaknuti zahtevom jednog potencijalnog klijenta, postavili smo sebi pitanje: Kako još niko nikad nije pakovao VINO? Bilo kakva kutija ili kesa bila bi samo varijacija neke već postojeće... Morali smo se vratiti malo unazad, i razmisliti o samoj SUŠTINI proizvoda.

Prvo smo se setili one fraze: "Dobar sluga - zao gospodar!" Šta to zapravo znači? Definitivno se odnosi na slobodu: Vino oslobadja, ali traži i kontrolu. Kao rasan konj? Kao životinja... Zver? Odatle nije bilo daleko...

Dobre stvari su opasne. Opasno dobre!

Treba ih čuvati u kavezu...

// još fotografija i drugih zanimljivih stvari na ovom linku
.

Lekcije sa pijace: "Ubivena"

2010-09-04T10:54:00.002+02:00

- "Pošto šljive? "
- "Četrdeset. Evo, ova gajba je načeta..."
- "Šta to znači? Da ne može da se bira?"
- "Pa šta imaš da biraš! Šljiva je šljiva. Sve su lepe..."
- "Kako da ne! Evo - vidi ovu. Ubivena..."
- "Šta ubivena? Ovo tebi ubivena?! Ma znaš šta GOSPODJO - Dovidjenja!

Gospodja "pušeći se" odlazi par tezgi dalje, dok nadrndani prodavac ostaje da mrmlja sebi u bradu: "Ti mi znaš šta je ubivena..."

Dijalog počinje iz početka, ali okretna bakica već pruža kesu i kaže: "Biraj dete, slobodno..."
- "A lepe su ti i jabuke... "
- "Imaš tu dole i ove slatke, ako voliš, a i nakisele... Ista je cena, ako voliš..."
- "Daćeš mi i dve kile breskvi..."

Domaćica bi verovatno prošetala još malo medju tezgama, ali sad namerno pravi predstavu. Hoće da "bandoglavom" pokaže šta je propustio. Ovaj se pravi da gleda na drugu stranu, ali ko za inat, sve ga mušterije zaobilaze...

Sam je kriv.
.

Pravo na sreću

2010-08-31T23:01:00.001+02:00

Deklaracija nezavisnosti: "... 2. avgusta 1776. godine ...njome se ističe i „da su svi ljudi stvoreni jednaki i da je njihovo neotuđivo pravo pravo na život, slobodu i sreću..."

172 godine kasnije:

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima: "... koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija... 10. decembra 1948... za najznačajnije principe se smatraju slijedeći: Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti, Pravo na obrazovanje, Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost, Pravo na puno učešće u kulturnom životu, Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne, Sloboda mišljenja, uvjerenja i vjeroispovjesti, Sloboda izražavanja i mišljenja.

Negde uz put - "zaturili" smo sreću.

Neko će reći da su kasniji zakonodavci samo pokušali da je preciznije odrede, ali bojim se (na ulazeći u njihove stvarne motive) da im to nije pošlo za rukom. Bez obzira da li gledate društva u celini, ili izdvojenog pojedinca - uspeh u potrazi za srećom je sve dalje od fokusa, a sama sreća je sve teže dostižna.

U nekom smislu, 230 godina posle Deklaracije nezavisnosti PODRAZUMEVA SE da je većina ljudi nezadovoljna i nesrećna. To nezadovoljstvo pojedinca je zapravo glavni društveni motor, na njemu se zasniva većina društvenih mehanizama, lokalnih i globalnih. Ta "sistemska nesreća" je ono što nas tera da jurcamo za šargarepom, ili u strahu od batine koja nam vitla nad glavom...

To je prosto tako, i nemate kome da se žalite, nema smisla čak ni da gundjate... U gomili ljudskih prava, jedno je (slučajno?) zatureno...

Pravo na sreću vam niko ne garantuje.
.

Sebični filantrop, ili darežljivi mizantrop?

2010-08-27T22:33:00.009+02:00

Zvuči kao nonsens, ali zapravo se tiče jedne ideje koju sa mnogo iskrenog žara propoveda Dragana Djermanović u svom poslednjem postu "The WOR(l)D is not for sale!". Kao što sam u svom komentaru rekao, ideja je super, i veoma bih voleo da je istitinita, ali...

Kaže se da je put u pakao popločan dobrim namerama. Takodje se kaže kako je kapitalizam najpravednije društvo koje poznajemo - iako je zapravo zasnovan na najgorim ljudskim osobinama, pohlepi, gramzivosti, sujeti i ambiciji...

Svako novo vreme nosi sa sobom neki novi idealizam. Danas je to ideja koju dobro oslikava twit koji sam nedavno pročitao "Informacija imaš sve više - što ih više deliš". Pošto je informacija = uticaj = bogatstvo, ispada da se ta rečenica može čitati i kao: "bogatiji si što više daješ". Zvuči kao citat iz jevandjelja, ali...

Da li je smisao zaista "hrišćanski", ili su pravi motivi sasvim drugačiji?

Umrežavanje, dvosmerni dijalog, lični integritet, odgovornost, aktivizam... Sve su to elementi lepe velike ideje o promeni sveta (o kojoj piše Dragana), u kojoj je vodeća uloga "prvosveštenika" dodeljena osvešćenim altruistima koji će svoj ogromni "mrežni" uticaj iskoristiti na korist čitavog čovečanstva.

Ili će ipak - prodavati keks?

Recite da sam cinik, ali verujem da je druga opcija mnogo verovatnija. Ne sporim ja da će novi "bon-ton", nova "tehnologija intenzivne socijalizacije" doneti i mnogo dobrih stvari. Siguran sam da će vrlo brzo (na primer) srušiti sve monopole i slične centre moći, dobro protresti i verovatno reorganizovati neke okoštale mehanizme koji postaju kočnica razvoja (npr. autorska prava), da će extra-potencirati ličnu kreativnost, i neku novu individualnost, stvoriti svet intenzivne dobrovoljne kooperacije...

Ali šta masa potrošača percipira kao korist koju može dobiti od nekog uticajnog, popularnog, ili - vodje?

Tu nažalost dolazimo na klizav teren. Prolazne zvezde novog digitalnog doba su bizarni likovi poput Ekrema i sličnih Ukućana ili Farmera. Novo doba je košmarno ostvarenje sna o apsolutnoj demokratiji - i slika u ogledalu je vrlo ružna. Naravno, vodiće se ljuta borba izmedju praznih i onih drugih, ali rejtinge i trendove će kao i uvek diktirati masa. I sebični lični interesi:

Sve je to lepo, ali šta ćemo danas jesti? Da li nam raste prodaja? Pa smislite nešto! Dajte neku budalu, sex, nasilje, bilo šta... Znate šta ljudi traže...

I što je najgore - i u novom svetu ljudi su i dalje zamenljivi. Ako ti nećeš da prljaš ruke - ima ko hoće... Svaku tehnologiju ili ideju je moguće ISKORISTITI za ličnu ili grupnu korist. To se već dešava, a biće još perfidnije i još efikasnije. Razlog je očigledan: sile koje sve pokreću nisu se promenile poslednjih 1ooo godina! Šta ako je sve postalo transparentnije? U najboljem (najgorem) slučaju može se desiti da se posle nekog vremena SVI zgadimo sami sebe, i da potražimo nekog Spasioca (možda nekog sa brkovima?)

Čuvajmo se velikih ideja, na njihovim krilima često stižu i velike katastrofe. Bolje im dajmo malu, sebičnu, ljudsku dimenziju. To sigurno neće pokrenuti mase, ali ih neće mnogo ni razočarati...

Uostalom - šta vi imate protiv keksa?

slika preuzeta odavde

Čistoća je pola zdravlja, a dizajn...

2010-08-25T22:58:00.013+02:00

... je ona druga polovina! Mentalnog zdravlja - ili čistoće? Nije ni važno... Ovo je ionako bio samo trik da pročitate ovaj tekst (i eventualno kliknete na sliku). To neće naročito nahraniti moju sujetu, malo je verovatno i da će se pretvoriti u neki konkretan posao, ali bi možda Google mogao da se prevari i poveruje da je strana na koju link vodi - relevantna za temu kojom se bavi...

Mala digresija (kao da bi ste primetili u ovoj zbrci): koleginica sa kojom godinama saradjujem na ovakvim dizajneriskim "poduhvatima" svojevremeno je izjavila (kad su nam ponudili da organizujemo izložbu naših radova) da ne zna šta bi izabrala za izložbu. Pomalo neobično, naročito kad uzmete u obzir da u proseku imamo oko 300-400 poslova godišnje - poslednjih 18 godina! Ona je svakako skromna osoba, ali ne radi se o tome. Ako se pošteno bavite ovim poslom - interes klijenta je na prvom mestu, a SKORO NIKADA interes klijenta nije da vi postanete dizajnerska "zvezda", ili da napravite nešto dostojno ambicioznog portfolia. I skoro uvek ćete napraviti neki kompromis "viška"...
.

.
Sad će da ispadne kako ja tu imputiram nešto, što mi nije ni na kraj pameti... Naravno - stvar je u klijentima i - sreći! Ponekad se desi da iz čistog očaja, suočeni sa nekim nemogućim zahtevom nadjete neko rešenje koje kao da nije sa ovog sveta. Listate sve knjige koje ste pročitali, prebirate po sećanjima, razbijate glavu pitajući se: Kako mi je ovo palo na pamet? A odgovor je vrlo jednostavan:

Kao i sve drugo...
.
p.s. Sad sam se nečeg setio... Da li vas ova stilizovana ptičica podseća na nešto? Ne? Onda sigurno niste twitter-aš...

Znali smo da će biti nešto od nas...

2010-08-22T21:41:00.002+02:00

Moj nekadašnji bubnjar navrati nedavno poslom do mog nekadašnjeg pevača, i onako - uzgred mu reče kako je ČUO da na internetu postoji neki naš stari snimak iz '87-88...

Ja sam odprilike u isto vreme preko FaceBooka obećao našem nekadašnjem ritam-gitaristi (koji sada živi i radi u Italiji) da ću pokušati da prebacim nešto od snimaka sa magnetofonskih traka i video kaseta na DVD. Vremena bih možda i našao, ali ispostavilo se da ne znam nikoga ko još uvek ima magnetofon (a bogami ni video-rikorder)... Taman pomislim da smo i mi za staro gvoždje, kad se ispostavi da je neverovatna priča o snimku na internetu - istinita (iako je snimak očigledno skinut sa dobro razmagnetisane kompakt-kasete)...

Ne znam šta mi bi - ali rešio sam da potrošim 2-3 sata svog dragocenog vremena, da "odam poštu" nama kakvi smo nekad bili - i da sve preselim u večnost (na YouTube). Imao sam solidnu ideju, ali na kraju sam shvatio da je razne selidbe i premetačine preživelo samo nekoliko (loših) fotografija vezanih za "prethodni rokerski život"...

Zato ne očekujete neki naročit spot... Ipak, ko razume - shvatiće! Jer, samo su uspomene na tih desetak godina života još uvek netaknute, možda samo malo retuširane nostalgijom i zaboravom...

Neprocenjivo!

Muzika preuzeta sa:
http://exyupoprockmadness.blogspot.com/2008/02/gitarijada-zajear-88-razni-izvoai-tape.html

Pas koji laje - ne nosi zlatna jaja

2010-08-16T10:40:00.002+02:00

.
Nikad nisam razumeo žensku intuiciju, ali je poštujem. U komentarima na moj poslednji post Milja, Mahlat i Amarilis su mi "slutile" nešto što meni u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti. Naravno - povukla ih je fotografija kojom sam hteo da ilustrujem "da odoh", ali najdalje što sam lično u tom trenutku mogao da dobacim je da ću sledećih desetak dana biti, ne samo fizički odsutan, već i potpuno "diskonektovan" od svih oblika savremene (elektronske) komunikacije...

Verovatno bih radije izabrao neku drugu fotografiju da mi je bila pri ruci... Ipak: da nije u pitanju samo čista slučajnost, i da se sprema nešto "spiritualnije" od uobičajenog porodično-potrošačkog satiranja para i živaca u akciji pod šifrom "Godišnji Odmor", mogao sam da naslutim već na osnovu knjiga koje sam u poslednjem trenutku ubacio u kofer (da bi Tata imao šta da radi dok klinci spavaju). Quentin Newark? Ko još na porodičnom letovanju čita tako nešto?

Kako je počelo - tako se i nastavilo: celim putem su mi se smešile table sa natpisom "Good-by & have a nice TRIP!" Onda me je na TV-u dočekao Homer Simpson u epizodi u kojoj dolazi do spoznaje kako stepen ostvarenja sopstvenih planova iz mladosti nije merilo ličnog uspeha (kakav sablasan guru-vodič kroz egistencijalnu ekskurziju!) A onda kod Quentin-a pročitam (i najzad shvatim, jer čitam već treći put) ključnu razliku izmedju dizajna i advertajzinga: KREIRANJE SADRŽAJA!

I tada mi sve PUKNE PRED OČIMA!

U poslednje vreme sam bio definitivno i ZAISTA IZMOREN. Mnogo toga što sam radio, mislio ili planirao - bilo je zapravo samo posledica "proklizavanja" u sizifovskog borbi sa usudom...

Stvarno: TAKO JE LAKO reći da je neki političar lažljivi pohlepni tupadžija (pogotovo što jeste), ili da je sistem - sistemski korumpiran (pogotovo što on to jeste), ili da su manipulacija, zastrašivanje, i sistematsko zaglupljivanje OPŠTA MESTA u svetu u kome živimo (kad je sve tako?) - ali PREVIŠE JE LAKO poentirati na na svemu tome, i ispasti pametan, "vickast", vispren ili "cool", i ODMAH se (instant) osećati bolje...

Zato - pritisni "reset" - i kreni od početka:

Da li će te retoričke bravure obezbediti bolje školovanje mojoj deci? Ili hleb na stolu ljudima koji rade u mojoj firmi? Da li će to bilo šta promeniti, ili pomoći bilo kome? Ili je to samo zgodan ventil koji služi da bi nam bilo malo lakše u borbi sa vetrenjačama (nešto "korisno" koliko i psovka)?

Postoji i crnji scenario: Pas koji laje - ne nosi jaja! Dok god pričate (ili pišete) o nečemu na krilima strasti, malo je verovatno da 100% svoje energije ulažete u ono što JESTE vaš posao (osim ukoliko pisanje nije vaš posao, što je malo verovatno). Da li ste uopšte razmišljali o svom poslu kao o aktivnosti koja treba da bude VAŠ DOPRINOS? Kad o sebi razmišljate na taj način (ili kad na bilo koji način uopšte razmišljate) - stvari postaju znatno teže (što znači da verovatno vode negde)...

MNOGO JE TEŠKO stvoriti nešto novo, korisno, upotrebljivo... Čak i ako ti je bog dao nešto pameti i talenta, moraš se dobro oznojiti i natrčati da bi napravio neku beznačajnu sitnicu poput ovoga, ovoga, ili ovoga... I bez obzira što su čak i takva skromna dostignuća u tvom okruženju veća retkost od poštenja u politici - uz svu svoju muku, moraćeš još da istrpiš i podsmeh od onih koji nikada nisu - i neće stvoriti ništa.

"Tamna strana" je zato tako privlačna: mnogo je lakše i berićetnije kritikovati one koji stvaraju (bilo šta) - nego biti jedan od njih. Još je lakše pljuvati one koji su to i zaslužili, ili pljuvati proizvoljno, onako iz sporta... Elegantna i precizna pljuvačina, sa stilom i/ili uz lični pečat - zaista može da ulepša dan... Korist je naravno samo prividna, ali ionako živimo u iluzijama (?!)

. . .

Svi imaju gomilu nekakvih ideja. Mali procenat ljudi izabere neku ideju i fokusira se na nju. Još manji procenat svoju ideju malo bolje osmisli, ili se bar malo potrudi da je npr. stavi na papir. Od tih jako malobrojnih "polu-oživljenih" ideja (i ljudi), samo vrlo mali procenat pokuša da se realizuje. I samo malobrojnim od njih ne bude dovoljno to što su bar pokušali. Od tih najredjih, samo beskrajno mali procenat privede posao svrsi - i stvori nešto. Jedan u hiljadu? Možda deset - ili sto hiljada?

To je dragocena privilegija. Uživajmo u njoj.
.

Unplugged, off-road...

2010-07-31T07:46:00.003+02:00

01. - 15.08.2010.

Na(j)zad korektni!

2010-07-29T13:49:00.001+02:00

Svi su podržali.

Neki teška srca, ali uglavnom je bilo kao po komandi: "Ajm'o, sad! Svi ruke gore..." Ko misli drugačije taj je reakcija (fašista?), anti-evropljanin.. U svakom slučaju: ko' je lud - ne budi mu drug... A lud je svako ko se drzne da izdvoji svoje mišljenje. Nema tu šta da se misli, to je već "izmišljeno" u CIVILIZOVANOM belom svetu, naše je samo da podržimo. Da nebi ispali zatucani i primitivni... A možda to jednoumlje može da bude i korisno (npr. ako ste nekakva vlast)?

Pa hajde onda da i mi podržimo (na naš način).
.

Feudalizacija Srbije

2010-07-24T23:34:00.002+02:00

.
Stvarno nije u redu da čim napustite predgradja Beograda, udjete u neku drugu, mnogo tužniju zemlju... Regionalizacija je ZAISTA dobra ideja. Isto kao i privatizacija društvene svojine, sanacija banaka, uvodjenje "reda" u platnom prometu, reforma zdravstvenog sistema...

Ponekad treba razmisliti KO sprovodi neku ideju, sa kakvim motivima, i u čijem interesu? Ako nam je stvarno sudjeno da nas "provereni stručnjaci" iz G17+ još i "regionalizuju" ...

Crno nam se piše...
.

Rashladjivanje

2010-07-19T15:56:00.009+02:00

Ovo je naravno post o borbi protiv letnje sparine. Ali plakat je skroz pogrešan! Unosi nepotrebne kontraverze i skreće temu u pravcu koji autor nije želeo. Diže temperaturu! Na ovu VRUĆINU!

A možda baš zato i nije loš? Na ovoj paklenoj žezi treba "ohladiti" - i fizički, i mentalno, i emotivno... Ono prvo je lako, a za druga dva treba malo filozofije (tu ja uskačem).

Jedno od mojih sećanja iz vremena kad sam radio u Africi... (inspiracija za post je naravno Milja Lukić, iz bog-zna-kog razloga mi se redovno uzajamno inspirišemo). Dakle, benzinska pumpa, u sred pustinje. Stajemo skoro svaki drugi-treći dan, i uvek se odigrava identična legendarna scena. "Pumpadžija" u dugačkoj "spavaćici", bos, leži na madracu položenom direktno na asfalt u najsenovitijem delu pumpe. Iako nas je morao videti (ili bar čuti) kilometrima daleko, i iako stojimo već pet minuta i čekamo, počinje da ustaje tek kad ga pozovemo po imenu. Samo da se pridigne sa madraca treba mu bar 3 minuta. Još toliko da ode do česme i opere ruke (?) Ako mu se baš jako žuri - stigne do kola za 10-tak minuta (metar u minutu). Zatim obavezno pita (ljubazno, i kao da nas prvi put u životu vidi) - šta želimo?

Na to pitanje (ili tu negde) moj drugar Neša besno izlazi iz kola psujući na sav glas, odlazi revoltirano niz put, neobazirući se na sunce koje nemilosrdno prži - jer prosto "ne može više da ga gleda očima". Ahmet (brzinom smrtno ranjenog puža) obavlja svoj posao savesno i pedantno. Na kraju polako prebroji novac, i ljubazno se zahvali na poseti. Zatim - dok mi panično nastavljamo trku sa vremenom, on se lagano uputi prema svom "leglu"... (Da li ponovo pere ruke - i koliko mu treba da tamo stigne - ne znam, pošto nikada nismo sačekali dovoljno dugo, a probali smo - nekoliko puta...)

Gde je tu filozofija? I kako sve to može da se primeni u savremenom korporativnom okruženju? E, to je teži deo priče. Arapi bi rekli: "Inšala" (nešto kao: "biće božija volja"). U stvari - to je sama esencija fatalizma. Biće - ako je tako sudjeno. Zašto bi se oko bilo čega uzrujavali, kad je sve to ionako van naše moći, ili uticaja?

Sve je naravno - stvar izbora! Možete delovati - ili ne, u ovom ili onom pravcu, ali POŽELJNO JE da ne silujete stvari, već da sledite prirodne tokove. Mi zapadnjaci verujemo da je jedina dostojna reakcija u odnosu na okruženje MENJANJE ISTOG prema našem nahodjenju i/ili planu, a da je PRILAGODJAVANJE okolnostima skoro pa isto što i linija manjeg otpora (poraz?). Zato zimi grejemo, leti hladimo, a emitujemo još gomilu gasova staklene bašte da bi stigli tamo gde ćemo ionako stići. Ironično - ali upravo ta aktivnost (emisija gasova) čini da nam je zimi sve hladnije, leti sve toplije, a masovnost iste (emisije) ima za posledicu da sve neizvesnije stižemo (na vreme) tamo gde smo naumili...

Ovde ću da stanem, mislim da ste skontali...

A i suviše je toplo...
.

Ko je oklevetao bumbare?

2010-07-14T17:05:00.005+02:00

.
Često se, naročito leti, probudim sa prvim zracima sunca, i obično izadjem na terasu da uživam u ptičijoj filharmoniji. Ovaj ritual "pozdrava suncu" najčešće se svodi na lagani prelaz iz polu-uspavanog u skoro-sasvim-budno stanje, i potpuno je operisan od bilo kakvog mentalnog sadržaja - čista nirvana.

Ipak, jutros dok sam ispijao kafu i žmirkao kroz turske karanfile, viseće muštkatle, i petunije - nešto je uspelo da privuče moju pažnju: jedan vredan bumbar.

Pre nego što je kafa koju sam usporeno srkutao stigla da se ohladi, bumbar je uspeo da obidje svih 5 žardinjera povešanih o ogradu terase. Na njegovim stražnjim nogama mogli su se jasno videti veliki žuti grozdovi polena. Poranio čovek, i radi-li-radi...

I namah mi se rodi ideja: Ko je oklevetao bumbare? I zašto? Paralela izmedju ovog insekta - i "onog drugog" je izgleda dublja i višeslojnija nego što se to može učiniti na prvi površan pogled.

Naravno, mislim na tzv "privatne-preduzetnike" kojima - za baksuz - i sam pripadam. Toliko su nesimpatični širokim narodnim masama (i šire) da ih nisu udostojili ni nekog afirmativnijeg nadimka. Bumbar! Prva asocijacija je bila verovatno vezana za "kočoperan" stav, i samouvereno srljanje u neravnopravan sukob sa okolinom. Ali naravno, ima toga još...

Paralela sa "imenjakom" ima mnogo. Na primer, uobičajen vrednosni stav (izražen u poredjenju: "lenj kao bumbar") - ne govori zapravo o stvarnim radnim navikama "insekta", već je u vezi sa percipiranom koristi koju posmatrač ima od tog rada.

Za razliku od pčela (koje se daju lako "musti"), kod bumbara to ide malo teže. Koja je onda korist od njih? Jeste da oprašuju biljke isto kao i pčele, ali koga još briga za to? Takve aktivnosti uostalom spadaju u domen opšte (ili javne) koristi, a većini posmatrača je takva korist sasvim hipotetička, ili bar na dalekom štapu: "Kaži ti meni brate ŠTA JA LIČNO imam od toga? Comprendo? 'De sam tu JA?"

Drugo, za razliku od "pčela-radilica" bumbari su izgleda mnogo otporniji na manipulaciju: "Besplatna košnica? Majke-ti-mile?! Šta ti misliš da si neki Dinkić? Ej, ajde idi radi nešto korisno, nemoj tu mene da smaraš..."

Treće - sa bumbarima nema zezanja! Naravno, ni sa pobesnelim pčelama se nećeš dobro provesti, ali one su manje više predvidive. Pustiš im malo dimne zavese, daš malo šećera - i ima samo da pevaju! Osim toga pčele uvek zavise od nekakve Matice (one zapravo i ne razmišljaju svojom glavom). Za razliku od njih, svaki bumbar je potencijalni samo-navodjeni-projektil, voljan i željan da ti se naje%#@!&... Hm, pardon - da ti nanese najveću moguću štetu, samo ako se kačiš sa njim. Nema mnogo svrhe napadati mu ni gnezdo jer će ga za tili-čas napraviti na nekom drugom mestu. Ma - ti bumbari su sasvim neupotrebljivi..

Osim, možda - kao dežurni krivci?

. . .

Neko će reći da je taj izraz (bumbar) rezervisan za one posebno iritantne primerke. Stvarno? O.K. slažem se - leteće insekte ponekad sa strahopoštovanjem i uvažavanjem nazivaju "stršljen" - a dvonožne? Da li ste ikada čuli neki izraz koji ima pozitivnu konotaciju? Privatnik? (dodje ti da se okupaš) Gazda? (skoro pa O.K. - ako radiš u stočarstvu, ili ugostiteljstvu...) Tajkun? (daj bože, ali obično je ironično...) Čak i oficijelni izraz "preduzetnik" ima ugradjenu tu neku omalovažavajuću komponentu: (ma pusti ga - nema prijatelja, partijskih drugova i/ili kumova, da sebi izradi neko dobro "visoko"mesto na državnim jaslama, pa "preduzima" tu nešto, mulja, petlja, presipa iz šupljeg u prazno...)

Znate šta? Ako mogu da biram - ja ipak biram bumbara! Bumbar sam - tim se dičim! Nek makar zvuči opasno... Iako ga je u praksi jednako lako zgaziti kao bubašvabu.

Ili vašku.
.

Virus iz Crne Rupe

2010-07-12T16:09:00.002+02:00

Hajde da čujemo malo drugu stranu. Jedan prijatelj, hirurg - reče mi u vezi jedne od brojnih burno medijski propraćenih afera: "Šta žele ovim da postignu? Da lekari izbegavaju sve slučajeve sa neizvesnim ishodom, i da rade samo rutinske stvari..."

U ovakvim okolnostima, čovek je potpuno u pravu. Sto puta je teže nekoga optužiti za pasivnost, nego za grešku. Prosto: nema tragova! A vrlo lako je izbeći odgovornost: tu su liste čekanja, normativi, naravno - uvek dobro dodje još neka dodatna analiza ili mišljenje, a ako baš "zagusti" tu su i prava iz radnog odnosa (radno vreme, godišnji odmori, bolovanja itd).

Bolje da ne nastavljam dalje u tom smeru - prosto to nije moja profesija. Ali postoji jedna paralela koju moram da spomenem. U dizajnu 21.veka (koji je medju par mojih glavnih preokupacija) glavni teoretski problemi današnjice nisu estetske prirode (kako bi neko očekivao) - već ETIČKE.

"Dizajneri, izbegavajte kompanije koje traže da lažete za njih!" - kaže Tibor Kalman.

Ima naravno još gomila sličnih ili srodnih pitanja, vezanih za održivi razvoj, ekologiju, za nehumanu polarizacju sveta na prebogate konzumeriste i bedne robove koji svo to DJUBRE prave... Ali SVE SE TE IDEJE vrte oko etike. Kako su za boga-miloga dizajneri uspeli da nametnu te teme, a objektivno su u mnogo lošijem (tržišno-komercijalnom) položaju od ljudi u "visoko-etičnim" profesijama poput medicine i farmacije?

Što reče nedavno jedan kolega: "...nekada je bolje samo otvoriti neko pitanje, i pustiti da komentari rašire priču". Ipak, moram da ponudim (samo) jednu ideju: Pitanje smisla.

Ako postavite to pitanje sami sebi (zašto radim to što radim, i čemu sve to uopšte služi?), odgovor se obično prostire u tri vertikalna nivoa:

Prvi nivo prispitivanja je lični. Tu stojite sami pred ogledalom, vaša prošlost, ideali / ideje iz mladosti (i ono što je od njih ostalo), ambicije, put koji ste prešli, i perspektive koje stoje pred vama.

Drugi nivo je vaše najbliže okruženje: vaša porodica, prijatelji, realni živi ljudi sa kojima ste u direktnom kontaktu. Naravno sastavni deo toga su i klijenti (pacijenti, mušterije...) sa njihovim doživljajem vas i onoga čime se bavite. Svi oni kojima, bar povremeno, treba da pogledate u oči.

Treći nivo je univerzano-globalni, sa smislenim trendovima i haotičnim promenama, globalnim svetom ideja, i svetom brutalne sile (ravnoteže snaga). Ako hoćete, možete sve to da prepoznate i kao večitu borbu dobra i zla.

Sva tri nivoa su dinamična, tj. menjaju se tokom vremena, i na različite načine utiču jedni na druge. Ovi uticaji su ponekad vrlo inertni, a njihova morfologija razlikuju se i po granama - i teritorijalno. Ponekad prodju godine dok se neki važan trend sa jednog nivo spusti (ili digne) na drugi - ali to se skoro uvek na kraju desi.

Recimo to ovako: na globalnom nivou pitanje korporativne odgovornosti (u sprezi sa druga dva nivoa, zahvaćena idejama zdravog života, i lične odgovornosti), je za posledicu imalo da npr. duvanske kompanije potpuno napuste svaku ideju širenja uticaja (i profita) u razvijenim zemljama (i da se koncentrišu na siromašne "robovske" nacije). Da li se slična stvar dešava i u farmaceutskom "lobiju" (samo malo sporije)? Da li to onda znači da su oblasti kao što su dizajn i marketing primer kako će "korporativni svet zdravlja" izgledati za koju godinu?

Ili smo mi jednostavno crna rupa u kojoj nikada neće svanuti?

Neko je rekao: "Budućnoste je već tu, samo je treba prepoznati..."

Bar toliko da nam se sutra ne razbije o glavu!
.

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

2010-07-06T23:55:00.002+02:00

ili: Evropske Vrednosti i Stoka-bez-repa
.

Srbi ponekad imaju ozbiljnih problema sa kulturom. Grižu savesti (ili kompleks) najčešće pokušavaju da smire nategnutim izgovorima o 500 godina pod Turcima, ili 50 pod komunistima... Ipak, pre će biti da je PRAVI RAZLOG onih par hiljada godina pod sopstvenom "elitom".

Kultura na koju trenutno mislim je od one vrste kao kad slučajno kinete u društvu, pa kažete "izvinjavam se". Svi znaju da niste namerno, ali eto - takav je red. Ili ako vaše dete u gostima kaže ili učini nešto neprikladno - vaša dužnost je da se izvinete domaćinima. Svi znaju da vi to nikako (ili bar na racionalan način) niste mogli sprečiti - ali baš zato su i izmišljeni mehanizmi kojima vi simbolično prihvatate odgovornost (izvinjenje). Na taj način daje se simbolična kompenzacija svima koji bi se eventualno mogli osećati povredjenim...

Ovaj kulturni obrazac je naročito značajan u slučajevima kada ne postoji direktna zakonska ili druga odgovornost - tj ona koju je moguće sankcionisati. Ovakvo dobrovoljno prihvatanje odgovornosti za stvari koje su van našeg direktnog uticaja je važan ugaoni kamen civilizovanog - tj kulturnog ophodjenja medju ljudima. I ne samo to - ako na primer vaša krava udje u tudji kupus, po zakonu ste odgovorni da nadoknadite štetu, ali ako ZAISTA želite normalne komšijske odnose - dužni ste da se IZVINETE, i da tu štetu nadoknadite dobrovoljno i u iznosu koji komšija sam odredi. Ovakav gest stavlja znak jednakosti izmedju pravičnosti i pristojnosti, i podjednako obavezuje obe strane da se ponašaju uz maksimalno medjusobno uvažavanje.

Drugim rečima: kultura = pristojnost = pravičnost = odgovornost...

Poljoprivrednik, zanatlija, domaćica, ili jednostavno: običan čovek - ovu lekciju dobija od svojih roditelja - vaspitanjem. Ono što ozbiljno ugrožava našu kulturu je da se ova vrsta vaspitanja "topi" napredovanjem u društvenoj hijerarhiji, i da (jednostavnije rečeno): što smo moćniji - sve smo nevaspitaniji i nemoralniji. Naš narod ima izreku: "Daj nekom vlast - da vidiš kakvo je djubre!" (citirao sam po sećanju, pa mi se možda malo omaklo)...

Da li to ima veze sa nerazvijenošću institucija, (ili obrnuto: institucije ostaju nedostižan ideal zbog lošeg "genetskog materijala") - ili je naprosto politika na Balkanu toliko prljav posao da je sposobna da apsorbuje neograničenu količinu vrline i idealizma (i pretvori ih u govna) - zapravo nije ni važno... Važno je samo da to prihvatimo kao KONSTANTNU I NEOSPORNU ČINJENICU.

Dobro, i šta onda? Ako su svi isti - i vlast, i opozicija (čim postane vlast), i nevladin sektor (čim participira na bilo koji način, makar i u podeli "mrvica")? Šta ako smo i MI SAMI obeleženi tom nekom "sistemskom greškom" u našem shvatanju kulture, po kome su pristojnost i uvažavanje drugih BALAST - ako ste bilo šta "više" od običnog gradjanina?

Šta nam je činiti - i kako iz tog začaranog kruga?

Jednostavno: što bi Embrouz Birs rekao - čak i korumpirani političari će na kratko izvući ruke iz državne kase, i aplaudirati svakome ko im ponudi PRIVID da je cela ta prljava rabota jedina alternativa anarhiji, nasilju, grabežu i pljački. Ma kako to bizarno zvučalo ali MI OBIČNI LJUDI smo ključni element u toj farsi. Bez nas - nema ni cirkusa! Zato - ako nekim čudom uspemo da izbegnemo manipulaciju, i da profilišemo mišljenje koje "bezobrazne aktere" vodi u političku smrt (zajedno sa brojnim partijsko-koalicionim kolegama) - uspećemo da upravljamo sistemom na sličan način na koji se upravlja stokom.

Potpuno je iluzorno apelovati na svest, ili se zalagati za nekakve komplikovane proceduralne mere, ili dodatno komplikovanje i/ili izmenu sistema. Ne treba nam ništa tako sofisticirano. Treba samo da se prilagodimo njihovom kulturnom nivou, društvenoj odgovornosti, i socijalnoj inteligenciji.

Treba ih bičevati!

Naravno, ne moramo da ih sve bičujemo non-stop. To bi bilo suviše naporno, a verovatno i kontra-produktivno. Dovoljno je samo da s vremena na vreme opletemo ono govedo koje se malo izdvoji iz mase. Drugi će samo uvući rogove, i nastaviti da kaskaju (srećni što nisu predmet našeg interesovanja). Pri tome je važno da se uzme u obzir činjenica da stoka može da podnese mnogo više batinanja, i da ono što bi za obične pristojne ljude bilo fatalno - njima je tek lagano golicanje.

Možda vam ovo poredjenje izgleda suviše brutalno, ali mislim da vrlo plastično opisuje jedini efikasan mehanizam koji stoji na raspolaganju nezavisnoj gradjanskoj javnosti u sukobu sa korumpiranim političkim sistemom.. Sistem je "sistemski" korumpiran zato što se kroz njega realizuju brojni grupni i pojedinačni interesi, a sama glasačka mašina (tj. gradjani) su uglavnom puki predmet manipulacije. Zato je strateški interes političke oligarhije da drži ključne medije pod direktnom kontrolom, i da preko njih pokušava da oblikuje javnost. Sa druge strane - interes gradjana je da se toj manipulaciji odupru - i da "medijskoj mašineriji" nametnu teme koje treba da "bičuju stoku" i uvode ih u kakav-takav red.

Na našu sreću - sa razvojem novih tehnologija javnost ima realnu šansu da se odupre manipulaciji. Pre svega zato što su interesi u društvu vrlo disperzivni, pa je lako naći privremene saveznike koji će pomoći da se neka tema nametne (vodjeni sopstvenim grupnim interesima). Ipak, nezavisni gradjani su oni koji moraju stvoriti kritičnu masu, i isključivo oni mogu dati TEMI potrebnu energiju da bi nas dovela do nekog opipljivog rezultata...

Sve ovo je naravno moje vidjenje u vezi peticije za ostavku ministra Tomice Milosavljevića, i blogerske akcije u vezi toga. (sve detalje u vezi akcije možete pronaći ovde , ovde i ovde). Ne želim da komentarišem konkretnu situaciju u zdravstvu, skandal e, još skandala, i druge razloge za ovaj zahtev, ali imam jedno načelno pitanje:

Ministar i njegove partijske kolege na reveru nose zastavu Evropske Unije. Predpostavljam da je moguće tumačenje ovog gesta u javnom deklarisanju prvrženosti Evropskim civilizacijskim vrednostima. U bilo kojoj Evropskoj državi ministar bi odavno podneo ostavku, dobrovoljno ili pod pritiskom (da nebi urušio ugled partije čiji je član). Znači - ovo prvo tumačenje otpada!

Šta je onda drugi mogući smisao te značke? Možda to znači da se oni zalažu za interese UNIJE (a protiv sopstvenih gradjana)? Da su za njihov račun i u njihovom interesu "reformisali" naš bankarski sistem, sproveli katastrofalnu "privatizaciju", otvorili tržište za nelojalnu konkurenciju, oborili cenu radne snage (i svega ostalog), prodali u bescenje sve prirodne resurse (od vode i poljoprivrednog zemljišta - do neba i frekvencija)? I da po istom obrascu "reformišu" i zdravstveni sistem?

Ako ministar ipak podnese ostavku - rado ću prihvati prvo tumačenje.

više detalja o akciji na: www.ostavka.wordpress.com
do sada se pridružili:
BednoPiskaralo
Valter030

Mahlat
Dzejn
Pedya
Varagić
Dezareo
Poslednji skaut
Drveni advokat
DJDule
Retka zverka
MMiljana
Amarilis
a kod Šaputalice, uputstvo za blog akciju.

Kolekcionar daski za peglanje

2010-07-03T14:07:00.006+02:00

.
Savetovali su mi da nadjem neki hobi. Nije bilo lako izabrati, ali kao i uvek, ideja je došla sama. Pročitao sam u novinama da se na licitaciji stvari iz Šarićevih vila nalazi i jedna daska za peglanje.

Bilo je tamo naravno i zanimljivijih stvari, ali većinom su znatno iznad mojih skromnim platežnih mogućnosti. Pogotovo ako od svega toga imam nameru da napravim ozbiljan hobi (a imam)! Može se lako desiti da ta kolekcija tokom godina dostigne impozantne razmere...

Ako malo razmislite o toj ideji videćete da ima svoju dubinu - istovremeno sadrži u sebi sentimentalno-poetsku, i veliku simboličnu vrednost. Šta nam govori jedna daska za peglanje? Koliko god da se uzdignemo od nivoa smrtnika, postoje neke banalne stvari koje moramo da radimo (ili da neko radi za nas). Svi smo mi - dakle - samo obični ljudi. Sa druge strane daska prodata na licitaciji predstavlja simbol potpunog posrnuća i pada. Ona je očigledan dokaz da je neko izgubio okršaj sa Pravnom Državom, i da je izneo (nepeglane) gaće na štapu. "I Fought the Law and the ... law won"

Malo me doduše buni kako to da su se neke daske pojavile "preko reda" - ali nisam sitničar. Sve će to (nadam se) uskoro doći na svoje. Znam ja dobro da je u pravnoj teoriji (a valjda i praksi) najteži zločin onaj koji razara samo tkivo pravnog poretka. Rame uz rame, odmah pored veleizdaje - stoje najgnusniji oblici organizovanog zločinačkog delovanja - i korupcija!

Zapravo, bez korupcije (svi se slažu) nema ni organizovanog kriminala. Jedino sprega izmedju vlasti i zločina može stvoriti organizacije koje su dovoljno jake da se mogu duže vreme nositi sa državnim aparatom. Koliko se sećam iz pravne teorije, najveća opasnost i šteta koju korupcija (i organizovani kriminal) nanose društvu i državi je upravo urušavanje institucija koje sistematski razaraju. Zato je sasvim logično da se korupcija i svi povezani (slični) zločini stave u u isti koš...

Zato i očekujem da će se moja kolekcija dasaka za peglanje uskoro značajno proširiti. Verovatno ste već odavno zaboravili izvesnu Gospodju Ministarku. Ali, čujem da je posle mnogo godina napokon stigla do suda... (i ona sigurno ima dasku za peglanje?) Ima tu još bivših ministara i pomoćnika (a biće ih verovatno još). Koliko smo ono raznih mafija u poslednje vreme imali? Pre farmaceutske i zdravstvene, bile su tu još gradjevinska, fakultetska, stečajna, putarska, carinska, djubretarska (i sigurno sam neke zaboravio)... Doduše, često se kasni sa tim licitacijama (ima tu nekih nelogičnosti u proceduri), ali ne mari... Sve dok zakon ne pravi razliku (jer kriminalac je kriminalac) i meni su svi podjednako "dragi". Na primer - oni fantastični kleptomanijaci iz raznih javnih preduzeća. Još kad jednog dana neko počne da ozbiljno čeprka po finansijerima stranaka i njihovom poslovnim "poduhvatima", i spektakularnim ruka-ruku-mije varijantama...

Ne znam šta ćete vi, ali ja sam "zapljunuo" daske! Ako me malo posluži sreća (i sve nas) - za par godina otvoriću muzej. Već sam zamislio dizajn postavke: Na zidu fotografija kriminalca sa kratkom biografijom: "rodjen tad-i-tad, ministar od-do, uhapšen u akciji pod nazivom tim-i-tim, član te-i-te mafije..." ispod slike staklena vitrina sa daskom za peglanje i kratkim tekstom kada je i gde obavljena licitacija, koliko je eksponat plaćen, itd... Već zamišljam kako jednog dana roditelji dovode svoju decu u muzej da im pokažu u kakvom smo zverinjaku nekada živeli... Znam šta vam je sada palo na pamet, ali ovo sa daskama je ipak malo humanije nego da izložimo preparirane zločince, zar ne?

Ja se neću buniti ni ako mi ukradete ideju. Možete, recimo - da skupljate tanjire, čaše, ili lustere... To je elegantno, a ima i puno simbolike (kako je zločinačka karijera krhka i lako lomljiva). Ili možda obuću, čarape, ili bicikle? I to je vrlo lično, a simbolički-očigledno (u laži su kratke noge). Ma - baš me briga - skupljajte šta god hoćete...

Samo mi daske ne dirajte.
.

.

Nova vrsta referenci

2010-06-30T00:55:00.007+02:00

.
Vremena se menjaju...

Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine's, Mercedes... Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno - pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim - samo da "uknjižim" neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine "normalnih" klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu "filateliju" bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.

Sujeta je čudo...

U svakom slučaju - do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za "Ericsson". Čuveni brend je odavno kupio "Sony", a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije "uknjižili" smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti, pre svega "tajminga" - bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene "značajne krugove"... Posle su se stvari manje-više "odmotavale" same od sebe...

Ali, kao što rekoh na početku - vremena se menjaju...

Pre neki dan smo ostvarili novu vrstu reference. U jednom istom, kratkom telefonskom razgovoru uspeli smo da odbijemo svetski čuvenu agenciju "Leo Burnett", i njihovog klijenta koji se bavi proizvodnjom osvežavajućih napitaka (verovatno ste već čuli za "Coca-Cola" Company?) Zahtev je bio uobičajeno "nenormalan", sa rokom od 3 radna dana za posao koji se inače radi za bar 7 - skromnog obima (i budžeta) - ali sve je to već klasika, naročito u radu sa agencijama... Mi smo postavili samo jedan mali uslov - ako već treba da "tumbamo" celu organizaciju, i da obaramo olimpijske i svetske rekorde u brzini (a sve to za male pare) - neka bar posao bude avansno plaćen. Epilog već pogadjate - ali najbolja stvar u svemu je ljubazan odgovor menadžera (posle polusatne konsultacije u agenciji, možda i sa klijentom):

"Klijent će Agenciji platiti tek za 45 dana, a Agencija nije u mogućnosti da kreditira Klijenta..."

Za trenutak sam se osetio vrlo ponosnim (rekoh: sujeta je čudo) Jedna od najvećih svetskih agencija nema para, baš kao i jedan od najvećih svetskih klijenata... Ali se zato od male lokalne štamparije očekuje da nema tih banalanih problema u vezi cash-flow-a (!?!)

Gospodo, vaše poverenje obavezuje! Zato ćemo se i ubuduće starati da ga opravdamo. Pre svega - racionalnom, razumnom poslovnom politikom, koja kaže:

2010. godine, u Srbiji, dobar klijent, poželjan klijent od ugleda je - onaj koji plaća.

Sva sreća - ostao je još po koji...
.

.

U središtu vrtloga

2010-06-28T00:38:00.001+02:00

.
Kažu da se u središtu tornada nalazi prostor u kome sve miruje. Mora biti da je to fascinantno: lebdiš tako dok oko tebe sve tutnji i kovitla se... Na dohvat ruke proleću ti krhotine, sve se lomi, sudara, mrvi u param-parčad... Usisano - razoreno - skršeno - sve što se nadje na putu paklene pijavice.

A ti ? Samo mirno lebdiš, u nekom bezvremenom vakuumu, okružen tom kovitlajućom zbrkom, kao slika ramom - poput Bude na lotosu.

Ali u toj prividnoj mirnoći je seme čistog užasa! Jer, jedino izvesno u toj nestvarnoj slici je - da neće potrajati. Za trenutak ili dva, sve će se rastočiti, rasplinuti, raspasti... Trenutak mira i spokoja - u blicu će se dematerijalizovati, i vratiti u kovitlac večitog haosa.

To je slika našeg života. Ili bar...

...onog najboljeg u njemu.
.

Raspikuća

2010-06-23T16:17:00.004+02:00

.
Najzad je postao svoj čovek. Nasledio je kuću i imanje koje je služilo na čast i slavu njegovim vrednim i štedljivim precima. U celom kraju nije bilo domaćina koji mu nije pomalo zavideo...

Ali, on je imao neku falinku...

Nedugo potom - prodao je vinograd. Većina ljudi je samo slegala ramenima, i išla za svojim poslom. Samo je jedna baba morala da kaže nešto zlobno:
"Nije mogao da bar malo sačeka..."

A onda je, ubrzo, prodao i šumu, onu do reke. Ne, nije je posekao - prodao ju je celu - što paori kažu: "na večito"! Njegovi seljaci su počeli da se sašaptavaju i sve češće da ga uzimaju u usta. Kao da su ga "namirisali", počeli su da oko njega obleću neki strani ljudi. Istovremeno - rodbina ga je sve češće izbegavala:
"Ovaj kao da nije od naših" - govorili su šapatom medju sobom...

Ubrzo su jedna po jedna, odlazile njive, voćnjaci, stoka... I on se mnogo promenio - postao je bučan i svadljiv. Sa istom bahatom razmetljivošću je kitio muziku u kafani - i davao priloge u crkvi. Uvek je bio spreman da se umeša u svaki razgovor, bio pozvan ili ne. I uvek je morala njegova da bude poslednja. Krotki su mu se sklanjali sa puta, a sa svima ostalima je bio u svadji.

. . .

Te večeri prodao je poslednju kravu. Stajao je u praznoj štali, svestan da mu više nije ostalo ništa. U kuću će se sutra useliti novi vlasnici. Gde da ide, i šta da radi? Ne, nije ga to brinulo, odluku je već doneo: prebacio je uže preko grede, popeo se na stolicu, i krenuo da vezuje omču...

"Komšija! Zaboravio sam uže..." - ispred štale čuo se glas novog vlasnika krave.
Prvo je pomislio da se malo cenka, a onda ipak reče:
"Gde ode krava - nek ide i uže..."

. . .

Krenuo je besciljno da hoda, a put ga odnese prema kafani na kraju sela. Na vratima se sudari sa grupom ljudi:
"Pa gde ste vi? Svuda vas tražimo! Rešili smo da vas imenujemo za nosioca liste, vi ste ovde najvidjeniji, čovek o kome se govori..." - nije više slušao sagovornika koji je nastavio da bučno melje, mlatarajući rukama u zanosu.

Okrenuo se prema selu i samo tiho, sebi u bradu, promrmljao:

"Sad će te da vidite... 'bem vam mater seljačku!"
.

Hajde da pravimo pare...

2010-06-18T18:18:00.008+02:00

.
Jedva sam se suzdržao da ne prokomentarišem onaj skandal oko "nepristojno bogatih". Bolje što nisam! Šta bih mogao da kažem? Da smo dotakli "dno-dna" u populizmu, i da posle masovnog "regresa za godišnji odmor" (svakog Srbina časti čika-Mladja pet-soma, al' na Kukovo-leto) ostaje još samo čupanje brkova "kulacima". Nadiru "nostalgična" sećanja na Zelenu Salatu, Zardjale Katance, Hleb Od 3 Dinara, Zajam Za Preporod, Obnovu Pre Roka...

Nama 'leba od te priče. Dno je i dalje daleeeeko. Hajde malo da gledamo svoja posla. Da pravimo pare. Ako čitate blogove, a pogotovo ako ih pišete - imam posao za vas. Predlažem vam da mi postanete ortak.

Ideja je sasvim jednostavna, i verovatno će mnogima izgledati skroz neverovatna. Takve ideje su baš zato i najbolje, jer dok skeptična masa poveruje da je nešto uopšte moguće, oni malobrojni sa vizijom - uzmu pare.

Da bi ste postali ortak treba da se prvo udubite u problem, smislite rešenje oko koga se vredi malo pomučiti, a zatim da potrošite nešto sopstvenog vremena. To ulaganje kreativnosti, vremena i energije se obično zove INVESTICIJA. Drugi bitan element investicije je RIZIK (u ovom slučaju - da ćete sve to raditi za džabe, ili za manje para nego što vam treba). Ali, to je suština kapitalizma: KO RESKIRA PROFITIRA (a naročito obrnuto).

Šta konkretno treba da radite da bi popravili svoj saldo, poboljšali kreditnu sposobnost, sklonili neki dinar za crne dane (kao da ovi nisu dovoljno crni), ili bar namakli neku kintu za letovanje?

Ispričaću vam sve kao da se desilo (a možda se upravo sada - i upravo tako i dešava?) Na sajtu www.deto.rs nalazi se već godinu-dve strana sa reklamnim lepezama. Idejna rešenja su u dve varijante: jedna izgleda kao turistička razglednica, a druga kao korporativni promotivni poklon. Neko je iz sopstvenog ugla pogledao proizvod i rekao: "Hm, pa ovo bi moglo da se plasira kao zgodan detalj za letnja venčanja..." Taj neko je strastven bloger(ka), dovoljno vešt da napravi na besplatnom domenu blog pod nazivom "lepeze-za-venčanja.blogspot.com" Takodje bez mnogo truda uradio je "domaći zadatak" i na Facebook-u (možda čak i na Twitteru?) Možda je čak malo i spamovao (ja se naravno ogradjujem od toga), ili je prosto vukao prave ljude za rukav. Na primer agencije za organizaciju venčanja? Ili im je samo poslao ljubazno pismo (ono sa markicom ), možda im poslao SMS? To koliko znam još nije zabranjeno?)

Naš preduzimljivi bloger je na varijaciji, tj "nadogradnji" našeg proizvoda počeo da pravi pare. Dizajn, štampu, plastifikaciju, doradu i isporuku - radimo mi, a on(a) se bavi on-line prodajom. Kupci nemaju pojma da mi uopšte postojimo. Proizvod koji je "izmislio" postoji samo na njegovom blogu, svi kontakti sa krajnjim kupcima idu isključivo preko njega, on ima EKSKLUZIVNO PRAVO na tu ideju. On je naš novi ortak - i zaradu delimo 50:50!!!

Reći ću vam još samo da je poslednji put kada sam brojao, bilo oko stotinak sličnih proizvoda na našem sajtu. Ako vam je to malo, možete da pronadjete i neki koji nam još uvek nedostaje. Ako bar površno pregledate sajt shvatićete da mi možemo da napravimo apsolutno sve što je moguće napraviti od papira i/ili kartona (iznenadićete se šta je sve moguće napraviti). Osmislimo zajedno novi proizvod ili njegovu varijaciju, oblikujmo ga, i plasirajmo na pravi način, pravim kupcima... Šta kažete? Idemo u biznis!

Hajde malo da gledamo (za promenu) ono od čega se živi...Da li ćemo sledeće godine u ovo vreme biti milioneri? Sumnjam - ali nema veze...

Ovde je najbolje biti pristojno siromašan...
.

Dijasporo - i bogu si teška !

2010-06-14T18:07:00.005+02:00

.
Omiljena mantra naših ekonomskih kvazi-stručnjaka je ona o direktnim stranim investicijama. Ovaj genijalni koncept, razradjen po čuvenoj metodologiji "smuti-pa-prospi", čak i sopstvene autore impresionira toliko da već u nekoj od sledećih rečenica obavezno moraju da spomenu - DIJASPORU.

Iako nemam neko visoko mišljenje o pomenutim "stručnjacima", nisam baš ni sklon da verujem da su naši političari najveći idioti na svetu... Zato mi cela ta stvar nikako nije "držala vodu". Kako mogu da toliko dugo istraju na tako providnoj priči, koju bi bilo koji prosečno inteligentan preduzetnik "pročitao" kao jučerašnje novine? ("Oni misle da smo mi najgluplji potencijalni investitori na svetu...")

Zaista - ako nam je svima jasno zašto nije mnogo realno očekivati da nekakve "ozbiljne" strance navučemo na tu bajku (kako se jednim potezom olovke može stvoriti "povoljan ambijent" za ulaganja), zašto se očekuje da na tu istu bajku padnu neki ljudi samo zato što im se prezime završava na "ić"?

Ako je do nostalgije i patriotizma, scenario bi mogao da izgleda ovako: Dodje neki deda iz belog sveta, ode u rodno selo (npr u Banatu), i ustanovi da može da kupi ceo salaš sa 6 - 7.000 eura. Prvo se oduševi, a onda vrlo brzo shvati zašto je tako jeftino i - zbriše nazad odakle je i došao...

I tako sam se ja čudio-čudom, dok ovih dana nisam upoznao jednog gospodina iz DIJASPORE - i sve mi je odjednom puklo pred očima.

Pojavljuje se pomenuti gospodin, vlasnik mlekare u jednom velikom Kanadskom gradu - sa idejom da mu rešimo ambalažu (pogadjate: kajmak, šta bi drugo...) Standadna priča: tamo je sve preveliko i preozbiljno, niko neće ni da razgovara bez milion primeraka... On bi radio "samo" 20.000, naravno "za početak"... Radimo i dizajn? Odlično! Ma naši ljudi su genijalni, najpametniji - itd, itd... Negde "uz put" onih početnih 20.000 jedinica se istopilo na 5.000 - ali zato ekonomično rešenje za atraktivnu kartonsku kutiju - umesto jeftine nalepnice je "genijalno", i on će obavezno "da časti" da to sve bude baš onako kako treba - na nivou...

A jel' može sve to da se završi do petka? Eto, karte su već rezervisane, i naravno - sve će to posle ići kontejnerima (to je mnogo jeftinije), ali eto - probnu seriju ćemo u ručni prtljag... Koliko je to teško? Auuu, mnogo! Ispašće skuplja dara nego mera... Moraćemo da radimo samo 1000 komada! (Ali, naravno, razume se - samo za početak...)

Na kraju će se priča (bar što se nas tiče) završiti sa: "Putuj Radovane!" (i to bez ambalaže). Za takve "klijente" ne moramo čak u Kanadu (i ovde ima ko' pleve takvih što "nestanu u tački" čim im spomeneš avans). Ali kako vidim - naš "tić" je već je iskukao nešto u Mladenovcu, a i ko zna koliko je još štamparija obišao (spominjao je on i ćevape, i čajeve, i bog te pita šta još...) Ima u Srbiji mnogo očajnih ljudi, koji će poverovati u svaku (pa i najgluplju) priču...

Naravno - i u DIJASPORI nas ima raznih. Ima i onih koji misle da mi ovde još uvek nepismeni čuvamo koze i ovce, i da će nas impesionirati lap-top iz supermarketa, i da smo davno zaboravili te stare čobanske "navlake"... Možda ta gospoda i po belom svetu uspešno prodaju muda za bubrege - mada sumnjam... Ne bi imali razloga da dolaze ovde.

E, da! Zamalo da zaboravim da završim onu priču sa početka: Zašto su našim političarima potrebni ovakvi "investitori" iz dijaspore? To je bar jednostavno: I ONI ništa nemaju, ništa ne znaju, ništa ih nije sramota, što će reći - govore istim jezikom, pa će se sa njima lako dogovoriti...

... kako da podele naše pare.
.

Osamnaest ! Vreme je...

2010-06-11T23:50:00.001+02:00

Deto d.o.o. je registrovan u Pančevačkom Privrednom Sudu daleke 1992. godine. U to vreme firma je imala jednog zaposlenog (mene), i nalazila se u predsoblju mog stana...

18 godina je vreme koje ima komplikovanu i značajnu simboliku. Ova nevidljiva granica trebalo bi da deli detinjstvo od zrelog doba, da označi prelomni trenutak u kome se definitivno i neopozivo ulazi u svet velikih...

Vreme je - dakle - da se uozbiljimo...

Ali, kao što neki ljudi zauvek odbace ovaj kliše (i reše da nikada ne odrastu), dešava se ponekad da (neki drugi ljudi) ustanove da je njihova odgovornost i posvećenost samo OZVANIČENA, a da su oni zapravo oduvek bili "odrasli".

Voleo bih da verujem da smo mi u "Deto"- u pomalo od oboje. Čini mi se da smo oduvek znali kada treba da "zalegnemo" da bi ispunili neko obećanje, ali i da smo uvek imali te vickaste, lucidne trenutke koji su nas vodili tamo gde niko pre nas nije bio...

Naravno - uvek kada se "podvlači crta" na ovakvim simboličnim godišnjicama, pokušavamo da racionalizujemo i objasnimo stvari koje su većinom izvan naše kontrole. Pronalazimo opravdanje za sopstvene neuspehe i loše odluke, i vešto pokušavamo da ubedimo druge (ali pre svega - SEBE) da smo morali da prodjemo baš tim putem da bi bili sada ovako pametni, iskusni i lepi...

Naravno, sve je to čista glupost!

Uvek kad čujem razne "selebritije" kako trućaju ono nebulozno: "ja tu ništa nebi menjao" dodje mi da se ispovraćam. Samo totalan moron nije svestan da su stvari mogle (i još uvek mogu) da budu mnogo bolje. Ali iskreno - kada bih morao da izaberem jednu želju za sledećih 18 godina (krizna zlatna ribica) - naravno pod uslovom da iz nekog razloga milijarde dolara ne dolaze u obzir - izabrao bih da sačuvamo balans izmedju poslovnosti i nekonvencionalnosti...

Priznajem: pojma nemam kako nam je to do sada uspevalo. Verovatno se radi o čistoj sreći (ili nekom manjku vitamina?) Uglavnom - ako se za TO pobrine zlatna ribica...

...za ostalo ćemo se već nekako snaći...
.

Kutija za zelene šešire

2010-06-07T01:28:00.005+02:00

Strogo stručna pitanja više nisu ozbiljna pitanja. Parafrazirajući Džona Kejdža ne želim da kažem kako su svi važni problemi rešeni. Naprotiv! Ali problemi su se iz prvog - premestili u drugi deo rečenice: stručnost naravno nije sporna - količina znanja je verovatno daleko veća nego što ga jedna osoba uopšte može absorbovati, a SIGURNO je mnogo veća nego što joj je za produktivan život potrebno... Pravi problem je u OZBILJNOSTI, u praktičnom odnosu prema znanju, u njegovoj upotrebi.

Ovaj tekst sam najavio (pretenciozno) uz pomoć de Bona. Čoveka koji "drma" sistem mišljenja star 2.400 godina, koji priča o "izlaženju iz kutije", o realnoj koristi koja pravu kreativnost razlikuje od one lažne, o "raznobojnim šeširima" (pogledima na stvarnost), gde je zelena boja izabrana kao simbol za kreativno razmišljanje...

Izgleda mi je ipak trebalo "zaledje" u obliku jednog autoriteta tog kalibra, da bih se osmelio da kažem neke stvari. Zaista, osim uvodnog citata (iz odlične knjige "What is Graphics Design" od Quentin Newark-a), na ovom blogu ima još samo par tekstova posvećenih dizajnu. Može da čudi s obzirom da je to ono čime se skoro 20 godina bavim (i od čega plaćam račune). Dva su dominantna razloga: prvi - da su moji stavovi po tom pitanju vrlo "usamljeni" i direktno konfrontirani sa "mainstream-om", a drugi je mala verovatnoća da bi drugim ljudima moji stavovi mogli biti od neke naročite koristi.

Prvi razlog sam rešio da večeras gurnem pod tepih, a što se tiče drugog - sami se snadjite...

Dizajn je za mene kreativna disciplina čija je suština u rešavanju problema. Bilo kakvih: praktičnih, teorijskih, estetskih, tehničkih, novčanih, marketinških, psiholoških, socijalnih... Po pravilu su svi problemi zapravo komplikovana mešavina, složena i višeslojna. Svaki segment (zapravo - veštački odvojen od celine, zahvaljujući naravno našim stručnim "specijalnostima") ima svoju unutrašnju logiku, istoriju i implikacije. Naravno, svaki od elementa je u brojnim i višekanalnim relacijama sa drugim segmentima, tako da su problemi zapravo onoliko komplikovani - koliko VI želite da oni to budu...

Uzeću jedan svež primer, samo kao ilustraciju: Klijent proizvodi zaštitne ukrasne lajsne (prstenove) za alu-felne. Originalan, nov proizvod, sa globalnim tržištem. Proizvod je i do sada nekako "išao", ali je ambalaža (providna najlon kesa) bila glavni razlog za siromašan i slab imidž i direktno desetkovala potencijalni profit, ali i ozbiljno ugrožavala budućnost celog poslovnog poduhvata.

Treba dakle - sve spakovati tako da zauzme atraktivno mesto na rafovima prodavnica, da se "prodaje samo", da izaziva želju... Ali, problema ima milion!

Tehnički - ovo je noćna mora! Prstenovi su amorfni, šuplji, nemaju jasnu formu, "nevidljivi" su, a uz sve to - ima ih u mnogo raznih veličina... Na to se direktno nadovezuje grupa finansijskih problema: ako bi se za svaku dimenziju radila posebna kutija, investicija bi bila ogromna, ako se radi klasična kutija prema najvećoj dimenziji, manje dimenzije će "skakati" po njoj (i cepati je). Tu su i drugi tehničko/finansijski problemi: format štampe i materijala je prevelik za očekivanu (opravdanu) cenu... Svaki cent više množi se sa rabatima, provizijama, transportnim troškovima, bankarskim kamatama... Svaki cent više nego što je neophodno - je cent manje za druge vidove marketinške promocije, a to znači i srazmerno manju prodaju, obrt i profit...

Neko je rekao MARKETING? (u užem smislu, jer SVE je marketing) Ako proizvod ima zaštitnu i ukrasnu funkciju - koju potencirati? Koji su racionalni, a koji prikriveni (emotivni) motivi za kupovinu. Da li su isti u svim zemljama? U Evropi i Americi? Koja vrsta "ikonografije" pokreće ciljnu grupu? Koje asocijacije bude želju? Šta je ono što budući kupci ZAISTA žele da poseduju kada se odluče da kupe ovaj proizvod?

Ali pitanja se i dalje vrte u spiralama oko rešenja. Ako se zbog neophodnih ušteda radi display-pack umesto klasične kutije, sklapanje ambalaže će biti sporije (i skuplje). Šta kaže matematika? A boje? Crna! Sjajno plastificirana, sa nijasnama hromiranog metala. Možda malo "fluo" detalja? Pastelno zelena je asocijacija na "nitro" - tj. na "tuning&styling", ali i na "hi-tech" dizajn. Dolaze u obzir i tribali, i air-brush, naravno i "macho" asocijacije, ali mora se voditi računa i o porodičnim ljudima koji će na prvo mesto stavljati uštedu na popravljanju oštećenih felni. (Ali Ipak će 90% kupaca biti muškarci - kakvi god?)

Konstruisali smo sve prema željenim parametrima, zaokružili ideju, željeni imidž - u hodu rešavamo sitnije probleme, tipografiju (uskladiti fontove medjusobno - i sa ukupnim utiskom), fotosi moraju da se "ispeglaju" tako da bude očigledna svrha proizvoda - ali da se izbegne identifikacija sa bilo kojim prozvodjačem automobila i/ili felni (da se drugi nebi naljutili). Ali postoji još zamki: mora se napraviti i "izlazna strategija" - kako će se proizvod modifikovati i "osavremenjavati" uz minimalne troškove? Buduće izmene dizajna moraju biti lake i brze, barem u skladu sa dinamikom planiranih poboljšanja, ili izbacivanja novih varijeteta proizvoda, ili nastupima na novim tržištima...

Većina dizajnera koje ja poznajem smatra da sve ovo (što sam samo "ovlaš okrznuo" u prethodnih par pasusa) - nije njihov posao! Oni se uglavnom bave estetizacijom, "šarenim slikama", eventualno "tolerišu" neke marketinške diktate, ili malo koketiraju sa psihologijim, ili nekom drugom "logijom" po sopstvenom izboru... Što bi rekao de Bono - oni misle da je njihov posao da "nose zeleni šešir", da budu kreativni, ili narodski rečeno - da smišljaju gluposti. Većina dizajnera gaji neskrivenu odvratnost prema zanatsko-tehničkoj strani posla (bukvalno - zapuše nos kad ulaze u štampariju, a majstore/radnike obavezno gledaju "sa visine"). Mnogi dizajneri veruju (kao u Newark-ovom citatu na vrhu strane) da su klijenti i njihovi glupi proizvodi samo smetnja koja im stoji na putu ka briljantnoj kreativnosti.

Odakle ovaj tragičan nesporazum? Ako malo čitate istoriju dizajna, videćete da se dva pristupa sukobljavaju oduvek. U vreme Bauhausa dizajneri su bili "šegrti" koji su morali da ispeku zanat, i da pri tom dobro isprljaju ruke (ali im je zato sve bilo kristalno jasno)... Ali stajling (besmislena estetizacija, ukrašavanje) se stalno iznova vraća, i često u vremenima krize nadvlada pravi dizajn, i gurne ga u stranu. Umesto ozbiljne potrage za rešenjima, na sceni preovlada sveopšte prepisivanje i podražavanje. Umberto Eko je dotakao tu temu kada je govorio o uzajamnom uticaju elitnog i anonimnog dizajna. Kriza o kojoj se radi, na većinu ljudi deluje tako da se sve više zatvaraju u svoju kutiju, izolovani za stvarne uticaje, stvarnu provokaciju, i neophodan rizik. Nije zapravo jasno šta je tu čemu uzrok. Da li ovakve idejne krize zapravo i nastupaju onda kada jedan obrazac razmišljanja postane do te mere dominantan, da "ozbiljni" ljudi više ne mogu sebi da dopuste ni običnu sumnju?

Kao što rekoh na početku: Strogo stručna pitanja više nisu ozbiljna pitanja.

Izgleda je kucnuo čas da se neki "neozbiljni ljudi" nasmeju svemu u lice, i postave neka nova pitanja? Ironija je što je izlaz iz kutije na kojoj piše: "KREATIVNOST - Pazi lomljivo!" na suprotnoj strani od one na koju su svi navalili...

Ali da bi to shvatili - moraće da skinu zeleni šešir.

Edward de Bono ( i "ambalaža")

2010-06-05T15:03:00.005+02:00

.
O kreativnosti, razmišljanju, progresu, logici, ambalaži... Pardon! Moja greška - o kutiji (tj o razmišljanju "izvan kutije")...

O ambalaži (van kutije) ću JA da pišem - ali u idućem postu...
.

Iza ćoška levo, pa pravo - do kraja sveta...

2010-06-02T20:15:00.000+02:00

Moja drugarica i poslovni saradnik, nedavno se udala i odselila za Australiju. Kada je obećala da ćemo ostati u kontaktu izgledalo je to malo... Onako kako uvek izgleda, u takvim prilikama. Ali - desilo se nešto neočekivano i sjajno: nastavila je da radi isti posao kao i do sada (urednik u izdavačkoj kući "Mali Nemo"), i sve se zaista nastavilo kao i ranije. Mailovi stižu redovno, telefon smo zamenili Skype-om, knjige se štampaju... Problemi? Naravno, uvek ima sitnih trzavica (tek da nam život ne bude dosadan), ali sve je potpuno isto kao da smo negde u komšiluku...

Ne znam zašto sam ovo uopšte pisao. Trebalo bi da sam se posle tolikih godina navikao na sve one lepe stvari koje nam tehnologija pruža. Pa opet - toliko se piše i priča o tamnoj strani stvari (ne samo tehnologije), da sam osećao ogromnu potrebu da kažem nešto pozitivno.

A, i kiša je najzad prestala da pada... Kakvo li je vreme u Sidneju?

Mmm, miriše more...
.

V.I.P.

2010-05-31T17:36:00.006+02:00

Neko nedavno reče nešto... Da li se radilo o "bivšim republikama" , ili o onoj nemaštovitoj kritizerskoj "rutini" a-pro-po belog luka... Uglavnom, namah mi se vrati Pere iz dubine sećanja, i mnogo sam mu se obradovao - kao što je i red sa prijateljima koje dugo nisi video...

Stariji gospodin, čovek manira i ukusa. Italijanski djak (student), stanovnik otoka Krka, gradjanin sveta... Intelektualac koji nije dozvoljavao da mu se ta "sitnica" ispreči na putu ka malim (ali bitnim) životnim zadovoljstvima. Hedonista (ako sam ikada upoznao nekog ko zaslužuje taj epitet) - umetnik uživanja!

Koliko je potrebno podeliti vremena sa nekim da bi ga nazvali prijateljem? Postoji li prijateljstvo na prvi pogled? Da li je srodnim dušama dovoljno da se "okrznu" da bi se razumeli bolje nego neki za ceo život?

Ja sam sa njim podelio jednu večeru i nekoliko zanimljivih razgovora. Jednom sam mu nešto pomogao, i on mi je nešto uzvratio. Svako od nas je pokušao da učini više od onoga što se od njega očekivalo - a to je ono što se pamti, jedino što nešto medju ljudima znači...

Imam u stvari nekoliko sećanja a vezi njega. Sećam se kako nas je veštinom šibicara provukao kroz noćni Tripoli - uzavreo od Ramazanske groznice, da bi smo u nevreme otišli u jedinu galeriju u tom delu sveta (koju sam ja otkrio dan ranije). Iako u poznom životnom dobu, i dobro "pod gasom" - vozio je auto kao profesionalni kaskader. "Italijanska škola" - šalio se...

Ali ta jedna večera - to je ono što je oblikovalo njegovu besmrtnu sliku u mom sećanju. Šta jedan Dalmatinac može da napravi od jedne sveže (to jutro uhvaćene) hobotnice? Supu, salatu, i ... Ne znam kako se TO treće zove, nisam baš talenat za kulinarstvo, ali sam te večeri naučio mnogo više od načina za pripremu ta tri jela - pomažući starom majstoru u tom čudnom "poduhvatu".

Video sam pred sobom čoveka u poznim 60-tim kome je srce uzdrhtalo. Gošća večeri bila je četrdesetak godina mladja, i zapravo je bila samo tek asocijacija na neka davna vremena. Pere nije bio neko ko bi gubio glavu za iluziju. Ali je zato umeo NA ILUZIJI da nazida doživljaj zbog koga vredi živeti. Detalji su ključ. Kako se (posebnom mašinicom) melje peršun? Pa onda, češnjak (posebnom mašinicom) pretvara u pastu? Koliko još tajnih sastojaka (uz Devičansko) ide u marinadu koja izgleda (i miriše) kao eliksir mladosti? I onako usput - kao slučajno - sa par pravih rečenica, nekom klincu preneseš baklju saznanja... Da pamti...

A onda kad hrana i vino "legnu", a sveće počnu da se gase - Pere počinje da recituje! Tina Ujevića. Petrarku. I neke stihove koje nikada nisam čuo, a koji zvuče plemenito i bezobrazno. Vrelo - i čedno, u isti mah...

Voleo bih da verujem da sa neke terase iznad Omišlja, pije Pere sada Malvaziju i gleda brodove u daljini, ali znam da je to malo verovatno. Prošlo je ipak dvadeset godina...

Živeli! Gde god da si, prijatelju... Siguran sam da uživaš u trenutku...
.

Osmeh pod vešalima

2010-05-28T08:35:00.007+02:00

Neke teme su toliko ozbiljne da im ne treba dopustiti da ti pokvare dan. Ova logika je vazda cvetala pod vešalima (sudeći po genijalnoj frazi iz naslova) - a nije nepoznata ni našem vremenu. Čim izustite nešto kao: "usrali smo motku" to jednostavno zvuči rasterećujuće. Prosto, od tog trenutka pa nadalje, stvari mogu samo da se popravljaju. Iz jednostavnog i logičnog razloga - gore ne mogu da budu...

Ali avaj! Na našu veliku žalost, ovaj metod je pre vezan za psiho(pato)logiju nego za ekonomiju ili politiku. Istina - OSEĆAĆEMO SE bolje, ali kola će svejedno nastaviti da se kotrljaju nizbrdo. Budući da ćemo prestati da na to obraćamo pažnju, kotrljanje će se verovatno i ubrzati. Pa šta?

Džeroniimoooo!

Malo ljudi se danas seća jedne uzbudljive i veoma inspirativne knjige "Ekonomija destrukcije". U medjuvremenu su kritičari postali aktivni učesnici, pa drugog "proširenog i dopunjenog" izdanja neće biti (bar ne od istih autora). Moram priznati da sam i lično bio "nasankan", i da sam (jedno kratko vreme) verovao da postoji potencijal koji bi mogao da promeni stvari, i da preokrene istorijske trendove u pravcu UTOPIJE...

Nije to bilo prvi put. Sećam se i kako sam deceniju ili više pre toga došao, organizovano, firminim autobusom, na miting ispred Savezne Skupštine. Ne damo Kosovo! Uhapsite Vlasija! Mada, moram priznati da mi je cela ta epizoda blago izbledela u sećanju (čudno?) . Samo se sećam Zvezdinih navijača koji su se popeli na cisternu sa pijaćom vodom i skandirali pesmicu: "Mi-imamo-McDonald's-McDonald's- McDonald's-A-GDE-JE-VAMA!" Tom pesmicom su tih godina "trovali" Dinamovce i Hajdukovce... E, da! Sećam se i Bobe iz "Boljeg Života" (sada poznat kao Bjelogrlić) koji je izazvao veliku pažnju zato što se "ladno", maskiran samo sunčanim naočarima, prošetao kroz masu od 250.000 ljudi (oni isti navijači su skandirali: "Bobo-skini-cvikere! Bobo-skini-cvikere!...)

Sve je to bilo jedno veliko zezanje. Ali zezanje nije počelo tada! Sećanje seže i dalje...

Bilo je to vreme kada smo svi čekali da se ONO desi. Vic je išao ovako: Naslovna strana Politike iz 2010 godine: Vest broj jedan: "Novi skok inflacije i pad proizvodnje u prvom kvartalu...", Vest broj dva: "Izveštaj konzilijuma lekara: Zdravstveno stanje druga Tita se popravlja..."

Eto, čak i vic star 30 godina može da pogodi bar jednu vest na naslovnoj strani današnjih novina. U stvari vest možda i NIJE na naslovnoj strani, ali bi TREBALO DA BUDE.

Ali sav taj karneval i cirkus je JOŠ STARIJI...

Verovatno sam tada tek krenuo u školu... Sećam se kako smo posle nekog od predivnih letovanja (na našem - tj Hrvatskom primorju) navratili kod dede i babe prepuni utisaka, a onda se desila jedna od retkih svadja kojih se sećam iz detinstva. Moj otac (akcijaš i vatreni komunista od 17-te godine) je vikao na dedu, a ni on mu nije ostajao dužan. Svi mi ostali smo samo nemo, širom otvorenih očiju gledali i slušali taj cirkus. Tema prepirke? Bratstvo i Jedinstvo! Očev stric (dedin rodjeni brat) je jedan od Srba iz nekadašnje NDH koji se ne nalaze ni na jednom spisku. Nema im broja ni imena, ON - i ne zna se koliko drugih služe i dan danas kao moneta za potkusurivanje raznih "istoričara". Sećam se da je deda govorio nešto kao: "Sve će se to ponoviti..." I kako nam je otac u kolima (nastavili smo put isto veče, na očaj moje bake) samo kratko rekao: "Deco, deda je star i ništa ne razume..."

Mogao bih još u nedogled da pričam o zabludama, i neozbiljnim rezonima. Već dva veka nas lažu kao stoku! Tretiraju nas kao goveda - i što je najbolje stalno im prolazi. Slušamo nekog glavonju koji nam kaže: "Oni tamo gore, ništa nevaljaju, JA ću to sve da promenim - JA znam rešenje..." I progutamo sve, bez 'leba.

Nekoga sam nedavno nehotično inspirisao da prospe žuč koja se skuplja generacijama. Mene je neko inspirisao da se setim svih sopstvenih zabluda, i da se zapitam: možda smo to što nam se dešava SAMI ZASLUŽILI? Da li treba da prodje neko vreme da narod (ili pojedinac?) sazri i dosegne kulturni nivo potreban za uspešnu demokratiju? Ili je sve to samo lepo upakovana iluzija (još jedna, u dugačkom nizu)

Čitam već dugo i sa naporom jednu knjigu (Murrey Edelman- "Constructing the Political Spectacle"). Mučim se iz dva razloga: delom zbog napornih i predugih kitnjastih rečenica koje iscrpljuju moje nejake lingvističke kapacitete. Drugi razlog je što mi se posle svakog sledećeg poglavlja čini da mi rastu uši. Da li moguće da smo tako naivni, i da ne vidimo da je sve samo cirkus? Protivnici, problemi, krize, teme, lideri... Pogotovo me baca u očaj činjenica da čovek o svemu tome piše bez trunke emocije, ili ideološkog prizvuka. Što se njega tiče - sve je samo čista tehnika, a ISTINA ili OBJETIVNA STVARNOST jednostavno - nisu relevantni za celu tu priču. "Publici" treba servirati uprošćene, simbolične i lepo spakovane fragmente, u tačno doziranim količinama, vodeći računa o tome da "publika" (naši političari bi verovatno rekli - "stoka") ne može dugo da drži pažnju na jednoj temi, pa teme zato treba često menjati (kao slamu u štali).

Ima naravno još mnogo različitih "tehnika" u ovoj "tehnologiji", ali sve se svodi na isto: Postoji objektivna stvarnost koja utiče na pojedinca (u sa kojom se SAM sa manje ili više uspeha nosi), ALI postoji i "fabrikovana" (publikovana) stvarnost koja je smišljeno plasirana sa ciljem da izvrši potrebne polarizacije i mobilizacije, i da dovoljan broj ljudi USMERI ka političkom cirkusu. I kada se sve to malo "razgrne" pojavi se surova istina da je sve to zapravo - samo sebi svrha.

Problemi su trajni, i zapravo nedodirljivi - ali i izvrstan poligon za iscrtavanje fantastičnih planova i projekata za neku nedefinisanu budućnost.. Krize su mahom fabrikovane i "naduvane" prema nekoj trenutnoj potrebi, kao "gorivo" za radikalizaciju. Lideri, "protivnici" (strani i domaći), ideologije i programi... Sve je to samo "pozorišna rekvizita".

Možda negde u "razvijenom svetu" postoji realna šansa da značajan broj ljudi na nekim izborima kaže: "Tebe više neću da vidim - i si me lagao kao skot!" Ili nešto kao: "Možda su im namere poštene, ali su gomila nesposobnih budala..." Ne znam, iskreno - ne verujem baš mnogo u to...

Ali mislim da znam šta je solidan dokaz visoke prosečne svesti nekog naroda. Apstinencija! Kada čujete da u nekoj zemlji na izbore izlazi zanemarljiv broj gradjana možete biti sigurni da je to zemlja prijatna za život, u kojoj žive bistri ljudi koji su davno prozreli celu priču.

I sada gledaju svoja posla.
.

Da je Tito živ...

2010-05-25T08:43:00.002+02:00

Godine su retko privilegija. Ali, za utehu, ponekad nam omoguće da iz rezervoara sećanja izvadimo neko prikladno. Na primer: frazom iz naslova je često počinjala kritika raznih "pojava" iz post-Titovog perioda. Nije pomoglo.

Oko te nemušte ideje (šta bi bilo da je Tito živ?) okupila se mala grupa blogera (Amarilis.online / Džiadžojka / Milko / Emo_serpica / Miodrag Ristić / Kajzer Soze ) koji su pokušali da zajednički odgovore na to pitanje. Naravno - složili su se da ni oko čega ne mogu da se slože. Ali za razliku od "realnog života" u virtualnom je moguće graditi i na razlikama.

Ovaj neobičan eksperiment je danas svečano otvoren za javnost. Na današnji dan su nekada otvarane fabrike, škole, bolnice. Presecane su crvene trake, pevalo se i igralo...

Pa eto, makar da otvorimo jedan mali blogić...

http://da-je-tito-ziv.blogspot.com/
.

Kako zaraditi uz pomoć bloga

2010-05-21T20:20:00.007+02:00

Postoji nekoliko masovno prihvaćenih ideja u vezi pravljenja para uz pomoć blogova. Najmasovnija (i samim tim naj-naivnija) je ideja da će naša beskompromisna individualnost jednog dana biti volšebno nagradjena hiljadama poseta i srezmernim brojem klikova na neke bezvezne banere (na koje zapravo niko ne obraća pažnju). To će na neki famozan način stvoriti neke pare koje će nam neko uplatiti na naš račun...

Veruju ljudi i u besmislenije stvari pa zašto ne bi verovali i u ovo? Oni manje naivni slede modifikovanu verziju, i za početak su odustali od onog dela o "beskompromisnosti" (baš ružna i nezgrapna reč?) Sasvim logično razmišljanje - lakše je privući i zadržati pažnju ako se malo vodi računa o tome (tj. o čitaocima). Obični alati za merenje poseta će snalažljivom i ambicioznom blogeru dati gomilu upotrebljivih informacija. Vole muziku? Daćemo im još malo muzike... Vicevi? Pa i ja volim dobar humor....Vrlo brzo bloger otkriva da neke vrste tema imaju manju posetu i lošiju reakciju od nekih drugih. Malo po malo bloger počinje da se ponaša kao direktor bilo kog drugog medija. Ljudima treba dati ono što žele, zar ne?

Da neko ne pomisli da ja ovu praksu osudjujem, ili podcenjujem. Naprotiv! Da bi se pravio komercijalan blog potrebno je mnogo znanja, veština, kreativnosti, i pre svega - mnogo rada. Verovatno mnogo više rada nego što se na taj način realno može zaraditi. Pa u čemu je onda stvar? Osim sujete (koja je nerazdvojni pratilac svake kreativne aktivnosti, i može mnogo toga da kompenzuje), deo odgovora je i u ličnoj snalažljivosti. Kad se već krene u tom pravcu, logično je da će se pre ili kasnije iskoristiti i neke druge šanse da se teškom mukom izgradjen ugled unovči. Neka prijatelska usluga (uz protiv uslugu), neki tekst koji je "odradjen" na obostranu korist... Sve je to sasvim legitimno, pogotovo ako se radi sa osećajem za meru koji bi trebalo da je odlika vrsnih blogera... Izvesna opipljiva korist od svega - znatno podiže radni elean, a onda - sve u krug...

Postoji i naprednija varijanta. Ovde je blog u funkciji podizanja ili podržavanja profesionalnog ugleda autora. Novac dolazi iz istog izvora iz kog i inače dolazi, tj iz profesionalnog angažovanja autora. Blog je zapravo samo kanal za promociju (samo-promociju), eventualno pomoćna alatka u prodaji ili ispitivanju tržišta...

Koliko je zapravo sve to realno? Jedan od najvećih domaćih autoriteta za ovu temu kaže da samo nekoliko ljudu u Srbiji trenutno zaradjuje od blogova, i to na nivou prosečnih primanja. Mislim da je pri tom mislio na prvu i drugu grupu, pošto je sa trećom stvar mnogo komplikovanjija. Teoretski je moguće (a ja znam za bar dva slučaja) da je zarada u potpunoj nesrazmeri sa sasvim opskurnom posetom... Zavisno od onoga čime se bavite (tj. šta prodajete) može vam biti dovoljna samo "šaka kupaca", i obrnuto. Ipak mislim da nije to jedini razlog zašto se ova treća grupa obično ignoriše kada se razmišlja o komercijalnoj strani blogova.

Zapravo, u pitanju je isti obrazac razmišljanja koji se beskrajno ponavlja i u mnogim drugim oblastima. NEŠTO NEGDE (u belom svetu) funkcioniše na odredjeni način. Bez obzira što kod nas NIŠTA i NIGDE ne fukcioniše kao u "belom svetu" - očekuje se (?) da bi ta stvar TREBALO da i kod nas DELUJE po istom obrascu. Što bi se reklo - život nas stalno demantuje, ali mi i dalje živimo u nadi....

Priča je naravno znatno šira. Ni ovde, ni u "belom svetu" većina ljudi kad krene u blog-avanturu nema novac u fokusu (u najboljem slučaju je u nekoj maglovitoj izmaglici, poput one iz prve verzije). Ali - dok se kod "belosvetskih" blogera priča konkretizuje sama od sebe (što veći uticaj - to veći račun u banci), kod naših magla postaje samo sve gušća. Neko će pitati zašto je ta priča oko novca uopšte važna kad ionako najveći broj ljudi ne radi ovo zbog para. Ne želim da previše proširim priču, ali koji DRUGI kriterijum vrednosti uzeti u potrošačkom društvu? Zar nismo i inače počeli previše da igramo dve uloge - pre podne bi da se penjemo na potrošačkoj lestvici, a u slobodno vreme da sprovodimo vatreni anti-globalizam?

A i inače moram da priznam da sve redje nailazim na domaće blogove sa komercijalnom tematikom (a da datum poslednjeg posta nije više meseci star). Cela ta stvar kao da gubi zamah i seli se na neke nove prostore. i bilo bi sasvim o.k. da je u pitanju samo trasformacija i zamena starih medija novim...

Ali bojim se da tu ipak postoji još nešto. Kriza! Ako je verovati našim političarima (a naravno da nije) kriza "polako prolazi"... Istina je - naprotiv - da je kriza zatvorila i stopirala mnogo toga, ne sećam se da sam u poslednjih 20 godina video toliko zatvorenih lokala... Zamrznuti blogovi me upravo podsećaju na to: na prašnjave izloge sa izlepljenim požutelim novinama...

Ali još tužniji su mi blogovi koji su izgubili kompas - i bez ambicije i smisla "tumaraju u gomili". Nedavno je na jednom blogu krenula priča oko svrhe i smisla pravljenja blogova, i njihovoj "upotrebnoj" vrednosti. Može li blog da promeni nešto, da reši neki realan problem (sem psiho-terapeutskog)?

Odgovor je isti na oba pitanja. Blog može da pravi novac, ili da prenosi značajnu poruku, ili da menja živote (autora i okruženja) u onoj meri u kojoj autor veruje da je to uopšte moguće. Mnogo bi pomoglo kada bi neki ljudi imali prilike da bar povremeno vide DA JE MOGUĆE nešto postići sopsvenim trudom. Ali izgleda se i najstariji medju nama slabo sećaju takvih primera...

Kao da svi sedimo i čekamo rasplet situacije...

Umesto da radimo na njemu.

Pričaj mi nešto lepo...

2010-05-14T22:31:00.014+02:00

Tražio sam Bouvija sa Robertom Fripom (ali nema na YouTube?) - i slučajno naletim na ovaj fragment sa jednog od najboljih koncerata koje sam ikada gledao. Nije baš "za opuštanje", ali svakako navodi na razmišljanje...

I tako u ovom postu nadjoše se na jednom mestu zajedno Piter Gejbrijel i Kejt Buš, Dejvid Bouvi, Robert Frip i Dejvid Silvijen... A ja sam malo proputovao kroz 80-te, i uz album "Scary monsters and super creeps" prisetio se nekih uzbudljivih stvari... Moraću da stavim još linkova kasnije da obogatim ovaj vremeplov...

Ne znam da li i neka druga muzika oslobadja i tera na razmišljanje, i preispitivanje sostvenih granica - ali za mene je to bila OVA muzika.

A ovu neverovatnu mešavinu ću da završim sa ovom pesmom koja se ni stilski ni hronološki ne uklapa. Ali za mene ima isto značenje...

.

.

U današnje vreme kad se razgovor o muzici uglavnom svodi na: " 'Si gled'o onaj spot? A? I š'a kažeš? A? Do jaja! Bratee!" - treba se ponekad setiti vremena kada je muzika imala svrhu i sadržaj koji je trebalo dosegnuti.

Nas je muzika terala da se zbog nje "popnemo na prste". Što bi rekao Hese - oko umetnosti se treba malo potruditi da bi postala deo tebe. Da nije bilo tako, možda bi i druge stvari primali zdravo za gotovo...

Onako kako nam serviraju...
.

Tom Hopkins u Beogradu...

2010-05-13T16:40:00.001+02:00

...možda se eventualno sretnemo na ulici? Stigla mi je danas ljubazna pozivnica: večera sa Tom Hopkins-om, učešće na celodnevnom predavanju sa mestom za sedenje u prvim redovima, knjiga Tom Hopkins-a, sertifikat, radni materijali, ručak i osveženje - i sve to za "samo" 390 €. !!!

Na ovom mestu ću doboko da uzdahnem, i da pomislim: što bi bilo lepo kad bih mogao tako "iz zezanja" da odvojim 400 evra za (u to sam siguran) vrlo korisno druženje sa legendarnim guruom prodaje, koji je inspirisao (ako ne i stvorio) milione uspešnih prodavaca širom sveta... Mislim da ću ipak uzeti da ponovo prelistam njegovu legendarnu knjigu "Kako unaprediti veštinu prodaje", i da ću se ovog puta morati time da zadovoljim (eventualno mogu da se SAM potrudim oko osveženja...)

Ko zna? Kad bi znao koliko sam ga "reklamirao" u proteklih 10-tak godina, možda bi mi Tom poslao ličnu pozivnicu? (bez kotizacije). Ne znam ko će 28.maja napuniti Sava Centar, ali želim im sve najbolje. Ono što bih najviše voleo je da nekako dodjem do spiska učesnika. Bio bi to pravi "zlatni rudnik" za dobrog prodavca.

Ali, to će vam Tom bolje da objasni...

Azbuka traganja

2010-05-12T11:04:00.004+02:00

'Ajde da ustanovimo ovde neka pravila: Biće samo po jedna rečenica na jedno slovo. Vreme nije ograničeno, ali treba sve završiti u razumnom roku. Gluposti mogu biti duhovite ili simpatične, ali ćemo ih izbegavati (lako se šire i izmiču kontroli). Da li je ovo zapravo neki vid psiho-analize? Đavo bi ga znao...

E, kad smo se oko toga dogovorili, možemo da počnemo. Život može da bude vrlo komplikovan, ako ne postoji minimum doslednosti. Zato je važno da se pravila poštuju čak i kad nam to ne ide u prilog. Iako, zapravo, ne verujem u uspeh, ne mogu ga potpuno ni isključiti: Jasno je da neki ovako rigidan sistem ne može razviti naročitu originalnu strukturu, ili dati pažnje vredan rezultat...

Ko to kaže?

Lično sam uvek smatrao da je disciplina neophodna da bi se kreativnost fokusirala do maksimuma. Ljubavna pesma bez rime (na primer) - pa to je kao buncanje u bunilu! Mada, sigurno da postoje i izuzeci od ovog pravila (jer uvek postoje izuzeci).

Ne, nisam želeo da pričam o estetici... Njeni tokovi su se odavno odvojili od života, i tumaraju po egzotičnim knjigama, i bizarnim izložbama. Ono što mene zapravo interesuje je ljudski duh u IZVORNOM obliku. Pogledajte oko sebe: Reka običnih ljudi koja nosi sve pred sobom, ipak - svaka kap je usamljena. Svako je sam i svoj, i živi svojih 5 minuta slave. Toliko duha i genijalnosti je straćeno jer nikog nije bilo tu, da prisustvuje tom jedinstvenom TRENUTKU, da ga zapiše - ili bar zapamti. Ćelija samoće u kojoj smo zatočeni, nemi je svedok mnogih nepoznatih dostignuća. Uhvaćeni trenuci (oni iz knjiga) samo su beznačajna kap u moru ljudskog duha.

Fantastični okean bez obala i dna, zauvek će ostati izvan našeg domašaja... Hteo bih da tamo zavirim, da bar pomirišem, da okrznem (i zato i dalje tragam)... Celog veka sam znao da postoji to veliko NEŠTO koje mi izmiče. Često sam slutio da je odmah tu, iza ćoška, iza sledeće stranice u knjizi. Džabe sam se nadao - tu uznemirujuću slutnju nikada nećemo sustići...

Šteta.

Plato Team Building 2

2010-05-11T14:53:00.007+02:00

U subotu je u privrednoj komori u Beogradu, održan drugi "Team building" projekta "Plato" uz učešće gostiju iz Flandrije i sva tri tima iz Srbije ("Braničevski", "Severno-Bački" i Južno-Banatski"). Zanimljivo druženje je okupilo impresivan broj učesnika, koji su se u vrlo dobro osmišljenoj organizaciji istovremeno zabavili, ali i uradili veliki posao. Napravljen je plan za dalji rad i razvoj projekta u narednih 6 meseci, uključujući i dogovor oko posete Belgiji, i učešća na proslavi 20-to godišnjice projekta "Plato" (o samom projektu sam već pisao na ovom blogu).

Posao se naizmenično odvijao u više sala, "plenarno" ili po grupama, ali uvek pod budnim okom mentora i gostiju iz Belgije. Najzanimljiviji je svakako bio deo kada je svaka grupa imala zadatak da uz pomoć jedne rolne toalet papira i jednog bloka post-it nalepnica, kostimira jednog od učesnika. Cilj je bio da se kroz timski napor (za ograničeno vreme) da lična vizija celog dosadašnjeg projekta. Pri tome su sve grupe ispoljile veliku kreativnost, zavidnu snalažljivost, i ozbiljan timski duh...

Ono što je posebno impresioniralo naše goste je činjenica da smo vrlo brzo pronašli "rupu" u pravilima igre - i dobili rezultate koji su značajno "drugačiji" od medjunarodnog proseka. Mislim da bi na ovom primeru moglo dosta toga da se zaključi (o našem mentalitetu, sposobnostima, ali i šansama u budućnosti).

Analizirajući teme koje su obradjene u dosadašnjem radu i dajući generalne ocene projekta, došlo se do vrlo korisnih zaključaka za nastavak rada. Svi učesnici su se složili da je nesumnjivo velika korist od gostujućih eksperata koji inicijalnim predavanjima usmeravaju i oblikuju raspravu, ali da je glavni kvalitet upravo razmena iskustava, interakcija i dijalog. Preovladalo je mišljenje da i u budućnosti treba forsirati teme sa konkretnim i jasnim praktičnim fokusom, koje su brzo primenljive i korisne za većinu učesnika. Najbolju ocenu u celom projektu su zapravo dobili sami polaznici obuke, odnosno naša spremnost za razmenu ličnih znanja i iskustava.

Mislim da će se većina učesnika složiti da je ipak najbolji deo celog dogadjaja bilo druženje koje posle svega organizovano u "Irish Pub"-u, gde su gosti iz Belgije častili prvu rundu...

Teško da se na tome i završilo...

(fotografije sa dogadjaja možete pregledati ili preuzeti ovde)

Novi član porodice...

2010-05-09T19:22:00.003+02:00

Stigao nam je novi član porodice. Jednostavno se pojavio juče na vratima i rekao - Av! Bolje reći vratio se - niodkuda, pošto su se klinci igrali sa tom malom skitnicom još u februaru, a onda kao da je u zemlju propao. Ali sad je tu. Potrošili smo celo pre podne da mu napravimo kućicu, a sutra ga vodimo kod veterinara. Mama se još malo mršti, ali sredićemo i to... Samo još da mu smislimo ime.

Imate li vi neku ideju?

Programer - u penziji

2010-05-06T12:39:00.001+02:00

Juče sam imao "situaciju". Javili su mi da nam ne fnkcioniše kontakt-strana na sajtu. Greška u PHP-u? Uh! Čim čujem za te "skriptove", Javu, programiranje i tako-to... Oblije me hladan znoj! Sa ovim "seljačkim" Html-om se još nekako i nosim, ali te neke "napredne" tehnike su mi Španska sela...

Naravno potražim stručnu pomoć kod mog provajdera, i krenem da mucam... Jedva nekako objasnim problem i mic-po-mic dodjemo do ideje šta bi moglo da bude po sredi, a onda mi momak sa druge strane žice postavi pitanje: "Imate li vi IKAKVOG iskustva sa programiranjem?"

Već sam uhvatio vazduh, da mu objasnim kako sam ja tamo krajem 80-tih i početkom 90-tih radio na razvoju poslovnog softvera, dogurao do nekakvog "samostalnog projektanta", pa čak imao i nekakvu medjunarodnu karijeru...Pa kursevi na ETF-u... Pa mainframe kompjuteri VAX, VMS, RDB, PEGS, grafičke radne stanice...

Onda shvatim da sve to mom sagovorniku ne znači ništa, da možda tada nije bio ni rodjen... Shvatim da bi se verovatno zacenio od smeha (kad bi uopšte mogao da shvati) kako smo "umrežavali" prve PC-ije sa mainframom uz pomoć "frizbi-net" tehnologije (šetajući diskete, od računara do računara). Ili kakav je bio osećaj biti isturena jedinica jedinstvenog informacionog sistema (na Afričkom kontinentu) u vreme PRE INTERNETA (!?!)

"Bilo je inteligentnog života i pre interneta?" - skoro da sam ga čuo da pita, u čudu. I naravno, odustao sam od te teške priče:

"Ne, nemam iskustva! Ja sam samo ono što u šali zovu napredni korisnik..."

A mogao sam i da mu kažem da sam se "penzionisao" tamo negde '95. kad sam shvatio da je nemoguće na duže staze biti istovremeno produktivan, i u "top" formi.

Možda bi mu ta informacija nešto vredela?

* * *

Mogao sam i ovde da završim ovu pričicu - i to bi bilo pošteno, ali nebi bilo istina. Moj dragi mladi kolega mi je pomogao koliko je mogao, ali ja sam zbog drugih obaveza shvatio tek popodne da nismo uradili ništa. Sada je kontakt strana koja je ranije samo "gutala" poštu, bukvalno blokirala browser-e. Radno vreme mog provajdera je prošlo - i šta sad ? Onda sam se setio da na back-up diskovima imam stare verzije (ispravne) pokvarenog PHP-a. Pažljivo sam napravio potrebnu izmenu, dva puta sve proverio - i sve je proradilo kao "Doxa"! Naravoučenije?

Bez starca - nema udarca!
.

Majstori

2010-05-01T01:53:00.009+02:00

- Idemo na "tri"! Jedan...Dva! Aaahh!

Začuo se zvuk kao kad se ispusti puno vedro u bunar, pa krene da se strmoglavo stropoštava u ječeći ambis, uz zveket lanca i tutnjavu vitla koje se panično odmotava.

- Pazi ! - viknu Sima iz navike, iako osim njega i Ace nije bilo nikoga kilometrima unaokolo.

Kroz oblak prašine koja se sporo razilazila, nazirala se metalna skalamerija koju su polugom i čekrkom upravo srušili, zajedno sa delom trošnog zida. Sablasni gvozdeni kostur je još podrhtavao kao tek savladano čudovište koje ispušta poslednje uzdahe, pre nego što se zauvek smiri i skonča.

Aca izvadi izgužvanu zelenu kutiju iz dubokih džepova na iskrpljenim pantalonama, u struku vezanim manilom umesto kaiša. Ponudi Simu cigaretom bez filtera, obojica zapališe, i bez reči, stojećki, povukoše po par dimova, dok im se znoj slivao niz ledja i lica. Bilo je pasje sparno i vrelo, i ono malo kržljavog kukuruza što je tu i tamo izbijao iz ispucale zemlje sagoreće ako uskoro ne padne kiša.

Njih dvojica su stajali tako, tog leta '46-te, u sred uparložene Sremske ravnice, na ruševini mlina koji je prvih dana rata jedna "štuka" presekla direktnim pogodkom. Bez reči nastaviše da odvajaju metal od šuta, i da ga iznose na hrpu pored kolskog puta. Obojica su bili bosi, i u prašini finoj kao brašno ostajali su tragovi njihovih stopala, i neobični okrugli tačkasti tragovi znoja koji se cedio sa njih u teškim lepljivim kapima.

Obojica su navikli na težak rad. Sima je do rata bio livac u lokalnoj livnici (na koju je "štuka" potrošila drugu bombu), a Aca je i pre izbeglištva lutao godinama kao frajter (putujući zanatlija), i taman je bio dobio dobar posao u Borovu, oženio se, izrodio decu... A onda RAT, i bežanija...

- Dodji da vidiš ovo! - začuo se prvi put Acin glas od kad su ih jutros istovarili ovde da skupljaju staro gvoždje "za obnovu". Oni su zapravo, kao "majstori", bili privilegovani. Ostale dobrovoljce je komesar Joca poslao da krče polomljene pragove, i opravljaju prugu koju su Nemci zaorali sve do Šida. Nije se lako dolazilo tih dana do dragocenih "tačkica" za snabdevanje. Sima opet pogleda put sparušenih kukuruza, i pomisli: - Biće gladi!

- Ma, dodji Simo da ti pokažem nešto! - Aca je klečao na kolenima u senci polu-srušenog prednjeg zida na kome su nagoreli prozorski otvori zjapili kao slepačke oči. Pred njim je na ostacima ulaznih vrata blještao neobičan metalni predmet. Sima kleče pored Ace i pažljivo predje rukom preko uglačane osovine.

- Rostfraj! Ovo je dobar čelik, nije kao ova ostala furda... - Sima ga podiže pažljivo kao bolesno dete, i stade da ga zagleda sa svih strana.

- Vidi! Ima i žig...Bee..er.t..th

- Berthold i Mayer - Essen! - pobedonosno reče Aca koji je već odgonetnuo ugravirani gotski natpis.

- Vidiš! Ovo je "srce"! Gledaj samo kako je obradjeno i balansirano. Ovo je bio oslonac glavnog zamajca, koji je terao ceo mlin. Razumeš? - Aci su sijale oči u zanosu:

- Pazi samo kako ga je Švaba uradio... Majku mu! Sto godina se vrteo, a vidi ga! Ni ogrebotine!

Sima je samo ćutke vrteo komad u rukama, i tražio po ivicama onaj plavkasto-ljubičasti odsjaj koji daje "ljutinu" čeliku. Odjednom julsko pulsirajuće sunce postade "zubato" u poredjenju sa belim šištećim ognjem koji je hučao u njegovim mislima. Osetio je onu navalu strasti, kao kad poteče prva vatrena žila kroz tek probijen šamot...

Klečali su obojica, ćutke još minut dva, okrenuti licem prema zidu, kao u nekoj nemoj molitvi. Obojici su u misli došle seni Bertholda i Mayera iz Essena, i brojne druge znane i neznane braće. Jedni drugima su sa ponosom pokazivali svojih ruku dela, i iskreno, od srca, čestitali na umeću i znanju.

- Šta ćemo? - prvi progovori Sima. Aca samo sleže ramenima:

- Ja im ne dam da ovo tope za betonsko gvoždje!

U misli im najednom dodje i komesar Joca. Kao da su ga čuli kako sipljivo kašlje, tu negde iza zida. Pre rata, stidljivi veterinarski pomoćnik, pojavio se jednog dana u uniformi na belom konju... I kao da od onda nije sjahao, stalno govori i gleda sve sa visine. I viče neke "kockaste" reči - kao kakav dobošar.

Sima umota onaj komad blještavog čelika u krpu u kojoj je od kuće doneo komad slanine i krišku crnog hleba. Položiše ga pažljivo u pukotinu u temelju, i zatrpaše šutom. Sada je Sima izvukao kutiju cigareta i ponudio Acu. Zapalili su, i povukli par dimova, okrenuti ka crkvenim zvonicima koji su se nazirali na horizontu kroz lelujavu izmaglicu. Simine oči se skupiše u tanku crtu, kao kod mačke, dok mu se na licu krivio onaj bećarski osmeh, iz koga niko nije mogao da odgonetne da li je ozbiljan ili se šali. Kroz nos ispusti kratak gust dim, i reče u pola glasa, kao za sebe:

- Ma... Blago budalama.

Nepoštena prednost (2)

2010-04-29T22:50:00.015+02:00

"Sad ću ja to za čas da IZGUGLAM..." I dok tako "guglate", u desnom gornjem, uglu pojave se "sponsored links", ponekad i u prvih par redova "odgovora" koje vam ovaj najveći svetski pretraživač ponudi. Ako ste obratili pažnju - primetili ste da se skoro identični oglasi (vizuelno vrlo nalik na "obične" rezultate pretrage) pojavljuju i na nepreglednom broju drugih sajtova, nekad uz pretragu (powered by Google), a nekad nezavisno, stim što predmet reklama uglavnom ima NEKE VEZE sa sadržajem strane na kojoj se nalaze...

Sve to zajedno - zove se kontekstualna reklama - i jedan je od najvećih i najunosnijih poslova današnjice. Google je naravno broj 1 u svemu tome, ali da se ovo nebi pretvorilo u neplaćenu reklamu (koja njima uostalom nije ni potrebna) u nastavku teksta koncentrisaću se na konkretno pitanje: kako taj složeni sistem može da pomogne uobičajenom balkanskom MSP (liči na PMS - podjednako je "nadrndano", i na lošem glasu - ali ipak se misli na Malo ili Srednje Preduzeće)...

Moj prvi kontakt sa ovom novom marketinškom "tehnologijom" desio se preko Google-analitics-a, što je jedna vrsta servisa za monitoring poseta web-lokacijama (sajtovima, blogovima i sl.) Još dok sam otkrivao skrivene mogućnosti ovog servisa stigla mi je "čestitka" od AdWords-a u obliku poklon vaučera na iznos od 100 dolara. Pošto se ne sećam da mi je iko-ikada poklonio 100 dolara, dobro sam obratio pažnju na ovu ponudu, i kroz nekoliko nedelja - ozbiljno se "navukao" na ovaj genijalan marketinški sistem.

Sama filozofija koja stoji iza svega je vrlo slojevita, i ne verujem da sam je do kraja razotkrio. Ali već kad samo zagrebete po površini svega, možete naslutiti da je ovo sistem budućnosti. Prva stvar koja dramatično menja vašu predstavu o oglašavanju je tzv "PPC" (pay per click) model. Plaćate dakle samo oglas koji ima efekta, tj onaj oglas koji proizvede željeni rezultat (klik). Kada se uporede investicija, usluga i efekti - razlika u odnosu na klasične medije postaje zaista dramatična. Samo kao ilustraciju navešću vam slučajno izabran primer (bez neke dublje analize) - recimo: 1 decembra prošle godine, za 260 ostvarenih klikova na mreži, svi moji oglasi (ukupno tri reklamne kampanje, 20 reklamnih grupa, sa ukupno 91 reklamom) prikazani su ukupno 113.970 puta. Cena? 207 dinara, odnosno oko 2 Eura! Kad to uporedite recimo sa efektima i cenom reklame u nekim lokalnim novinama, ili na radiju, ili sa bilbordima, ili s bilo čim...Videćete da živimo u sred vrlo dramatičnih promena. Moje iskustvo je da sa "budžetom" od 2 eura na dan - jednostavno ne postoji konkurentna opcija!

Sasvim slučajno sam par nedelja pre navedenog primera imao kompenzaciju sa jednim specijalizovanim magazinom koji čitaju poslovni ljudi (moja ciljna grupa) - profesionalno uradjena reklama na pola strane, u pravom trenutku... Mislim da mi je to bila poslednja reklama u "klasičnim" medijima (bar dok ne budem imao para za bacanje)...

Drugi važan aspekt je kvalitet baratanja ovom mašinerijom. Poslužiću se muzičkom analogijom: ako su obični mediji - bubnjevi i trube, sistem poput AdWords-a je veliki koncertni klavir, ili još bolje - crkvene orgulje! To naravno znači dve stvari: mogućnosti su neosporno na strani novog sistema, ali postoji i "kvaka". Isto kao što možete biti Luis Amstrong (virtuoz na trubi), možete da budete i "Mali Djokica" (diletant na klaviru).

Konkretno: odabirom medija uglavnom se ranije završavalo vaše ciljanje publike. Naravno morali ste još da malo prilagodite svoj oglas, ali to je uglavnom bilo sve. Kod kontekstualnog oglašavanja SVAKI OGLAS je naciljan, onako kako ste vi hteli (pod uslovom da znate šta radite). I tu imate priličnu slobodu - možete da ciljate maksimalno precizno, kao snajperom, da gadjate tačno one reči koje su NEDVOSMISLENO u vezi sa proizvodom ili uslugom koju nudite, pri čemu vam mnogo pomažu tzv negativne ključne reči kojima se isključuju neželjene asocijacije. Ili sistem možete podesiti kao da gadjate sačmaricom - pokušavajući da pogodite bilo šta "u nekom smeru". Za svaku ključnu reč (odnosno frazu) možete da definište koliko precizno će biti korištena. Najbolje u svemu je što broj ključnih reči nije ograničen (i kao i mnoge druge pogodnosti i ova je besplatna), a to je vrlo korisno pogotovo na našem jeziku koji ima beskrajno mnogo glagolskih oblika, padeža, i sličnih varijeteta istih reči (o sinonimima da ne govorimo)...

Ova mogućnost dolazi do punog izražaja prilikom LICITIRANJA. Pošto niste jedini klijent koji je zainteresovan za odredjene ključne reči, uvideće vrlo brzo da ni vaša konkurencija ne sedi skrštenih ruku. Osim toga, pošto vas samo par klikova deli od "prelaska" državnih granica - ustanovićete i da se na susednim tržištima govori isti (ili bar vrlo sličan) jezik, ali da i tamo osim potencijalnih kupaca, postoje i vrlo aktivni (agresivni) konkurenti. Ali pre nego što se razočarate kad shvatite da je cena za najbolje ključne reči "naduvana" od strane vaše konkurencije, shvatićete da imate još nekoliko hiljada raspoloživih varijanti. Verovali ili ne - na svom nalogu imam ukupno oko 8.500 ključnih reči. (?!?) U vreme kada sam počeo sa ovim, minimalna cena po kliku je bila 0,6 dinara, ali je u medjuvremenu povećana na 1 dinar (može se smanjiti pomoću trikova, ali o tome u nekom drugom postu) U praksi to znači da svaka ključna reč koju je neko već iskoristio vas košta minimalno 3 dinara (možete da pokušate i sa 2 - ali sa slabijim efektom). Ili možete da ih ignorišete, i pokušate sa alternativama. Kod nekih fraza sam video da su licitirani iznosi od 27 dinara (što znači da su se našla bar dva "ovna na brvnu")... Ali ovo danas su tek čarke, pravi ratovi tek dolaze - zajedno sa plimom koja se tek očekuje. U Francuskoj je, na primer, nezamislivo da se barata ovako malim iznosima, i da se ovako komotno pronalaze zadovoljavajuća rešenja.

Naravno, ne morate da budete ekspert da bi ste koristili sve ovo (naučićete već uz-put) Ceo sistem je zapravo vrlo intuitivan i ergonomski. Dnevni budžet odredjujete i menjate sami, možete u svakom trenutku pauzirati, ili potpuno prekinuti sve, a plaća se avansko (pri-paid) običnom dinarskom kreditnom karticom ...

Naravno - i lopata se može koristiti na kreativan način (baš kao što se i najgenijalniji izumi mogu koristi na imbecilan). Ako ste se pitali npr. odakle mi za-boga-miloga 8.500 ključnih reči - odgovor je vrlo jednostavan: iskopirao sam sve ključne reči koje su već dovodile posetioce na moj sajt (iz Google-Analitics-a). Ovaj tekst je već predugačak da bih vam objašnjavao sve finese vezane za logiku kojom se program upravlja prilikom rada, ali moram da samo telegrafski spomenem da AdWords prepoznaje jezik (kojim potencijalna "meta" govori"), geografsku lokaciju (adresu) na kojoj se nalazi, vrstu sajta koji posećuje, brojne demografske podatke o "meti" (pol, starost, itd)... Takodje je vrlo važno da oglase možete tempirati vremenski (u odredjeno vreme dana), da možete posebno stimulisati (ili destimulisati) klikove na odredjenim lokacijama i/ili u odredjeno vreme, i/ili odredjenog dana u nedelji... Isto kao što svoju ponudu možete podeliti (i to obavezno uradite!) u "kampanje", koje se zatim dele na "grupe", od kojih svaka može imate više različiti tekstualnih ili medijskih "oglasa" (i svi ti nivo imaju svoja vrlo fleksibilna specifična podešavanja...) A šta s tim?

Pa recimo - ja sam u trenutku lucidnosti "ciljao" naše gastarbajtere u Evropskim zemljama, tako što sam za ključne reči na Srpskom - tražio "klikove" iz zapadne Evrope. I šta je bilo? Napravio sam jedan posao u Francuskoj, i dva u Holandiji...

Sa 100 poklonjenih dolara...

Nepoštena prednost

2010-04-28T19:48:00.013+02:00

.
Ironično - ideja fer-pleja je potekla od istih onih "sportista" koji su topovima disciplinovali domoroce, u najboljem slučaju naoružane zašiljenim štapovima. Nepoštena prednost je (po tom sumnjivom konceptu) nemoralna, kvari sportski duh, i uništava draž takmičenja...

Kakva budalaština! San svakog preduzetnika je da namagarči konkurente, da se dočepa neke fantastične prednosti o kojoj niko pojma nema, i da se na taj način "odlepi" toliko - da ga više niko ne može stići. Sve uspešne priče o biznisu imaju u sebi bar jedan (ključni) detalj koje se odnosi na situaciju i/ili okolnosti koje su dovele do toga da konkurenti i dan danas "jedu prašinu" iza onog prvog i najboljeg. Može biti samo jedan! Na tržištu? Skoro nikad - ali zato je NA SAMOM VRHU mnogo manja gužva, i obično tamo ne sede "sportisti", već oni koji su imali dovoljno mašte i smelosti - a manjak skrupula i iluzija o nekom fer-pleju.

Da se sve ovo nebi pogrešno protumačilo: neka pravila DEFINITIVNO moraju da postoje inače bi jedini zakon bio - zakon džungle. Ali svi LJUDSKI zakoni imaju bar jednu krupnu falinku: pišu ih, sprovode i tumače - ŽIVI LJUDI. Kad pored te, ionako ranjive i nejake ljudske tvorevine - dodamo i politiku, najednom nam postane kristalno jasno zašto je tzv. "razvoj institucija" tako mukotrpan, i uglavnom jalov posao.

Grabež! Suština politike je organizovani, institucionalizovani, i sistematski GRABEŽ. Politika je prečica za postizanje (ličnih ili grupnih) ciljeva i zaobilaženje svih onih mehanizama koje je civilizovano društvo uspelo kroz istoriju da izgradi, upravo da bi sprečilu MASOVNU pojavu grabeži i otimačine. Masovnu - da, pošto bi masovna anarhija vodila potpunom urušavanju i demontiranju civilizovanog društva, ali "draž pljačke" je suviše primamljiva da bi se "elita" mogla tek tako odreći te svoje omiljene zabave...

Ovaj neprijatan konflikt rešen je vrlo elegantno. Istorijski gledano, većina današnjih pravnih sistema su zapravo nastali na zgarištima poharanog Rimskog carstva. Varvari su se malo umorili, poželeli da malo "danu dušom", i da malo uživaju u onome što su napljačkali. Morali su da skockaju kakav-takav sistem - koji će bar privremeno da zaštiti njihove "tek-nagrabljeno" bogatstvo, bar dok se oni lično ponovo ne zažele pljačke!

I taj obrazac se stalno iznova ponavlja kroz istoriju, političke i pravne sisteme. Jedna razbojnička oligarhija smenjuje drugu, i kroz neka mutna (često i krvava) vremena dočepa se vrhova finansijske i političke moći, da bi onda najednom počela da se vatreno zalaže za "istitucije", fer-plej, vladavinu prava... Naravno ova naprasno probudjena društvena svest pre svega je usmerena na zaštititu sopstvenih privilegija. Zato i ne treba da čudi što su često te novostvorene institucije "šupljikave", zakoni "podložni tumačenjima", a ceo sistem izgleda kao neka polupropusna membrana koja drži vazduh, ali ne i vodu... Navodne "anomalije" sistema su zapravo - njegova prava priroda.

Na kraju nema razloga za zbunjenost: svaka ekonomija je u većoj ili manjoj meri "burazerska", a razlike su uglavnom u sferi ugladjenosti i dobrog ukusa. O nekim stvarima se ne priča za stolom (već se obavljaju u četiri oka). Jači - tlači! Vrana vrani - oči ne vadi. Naši smo - dogovorićemo se...

A gde smo tu mi?

Ovaj tekst je zapravo nesudjeni uvod za tekst o "AdWords"-u - koji se oteo kontroli. Želeo sam da pišem o tome kako je moguće (u okviru sistema) pronaći šanse koje nisu dovoljno iskorištene, ugrabiti prilike pre nego što "matica" navali na tu stranu. Prvobitna ideja teksta je bila da inventivnost u prilazu, i brzina reakcije na različita dešavanja - mogu biti ključ za sticanje prednosti koja se vremenom može samo povećavati, naravno - ukoliko ovakav obrazac postane deo vašeg ličnog sistema donošenja poslovnih odluka. Hteo sam da posebno osvetlim vezu izmedju "AdWords"-a, koji je suveren sistem za tzv "kontekstualno" oglašavanje (preko ključnih reči), i "Google-Analitics"-a koji sam uspeo da "zloupotrebim" kao izvrstan alat za pronalaženje optimalnih ključnih reči za sopstveni biznis...Naravno tu je i PPC ili: "pay per click" koji je kao izmišljen za naše mizerne budžete...

A onda sam se (negde u trećem pasusu) setio teksta iz današnje "Politike" o jednom tajkunu, kome su ovih dana posle više godina blokade, poslali u stečaj 8 (od bog-te-pita-koliko) firmi, od kojih je samo jedna u dubiozi više od 500 miliona. Ti, i mnogi drugi milioni su (ako niste razumeli suštinu) OPLJAČKANI od nekoga (ili od svih nas - pomalo)...

E, tolike pare - ne možete da napravite sa "AdWords-om.

Za tako nešto trebaju vam malo jača "ledja"...
.

Bez predrasuda...

2010-04-26T11:03:00.001+02:00

...i bez komentara.

Knjiga

2010-04-24T12:10:00.005+02:00

Kupio sam tu knjigu u nekom iznenadnom napadu esnafske odgovornosti. Počela je da rominja slaba kišica, i jednostavno nisam mogao dopustiti da ostane da leži tamo, u prašini. Bez mnogo cenkanja prepolovio sam traženu cenu, dao poslednji dinar iz džepa, i odneo je kući.

Luksuzno izdanje, u kožnom povezu sa pregovanom riknom i aplikacijama, u zlatotisku, majstorski odštampano 1911. godine od "Deutsche Verlags-Anstalt" iz Študgarta. Dosta graviranih ilustracija (kojima sam pokušao da opravdam ovu besmislenu "investiciju") i kao kuriozitet - nekoliko KOLORA radjenih kao i cela knjiga u tehnici duboke štampe... Štamparu je dovoljno da gleda ovakvu knjigu, ne mora uopšte da je čita - ona priča svoju Veliku Priču o ozbiljnosti, posvećenosti, majstorstvu i znanju...

Ali naravno morao sam da pokušam i da je "rastumačim" bar malo. Gotica kojim je štampana je malo komplikovala posao (uz činjenicu da Nemački razumem tek po neku reč) Ali pošto me bog dao bistrog, uspeo sam ponešto da odgonetnem. Prvo me je slomio naslov "Landlerifon" - Zamislite, Google ne poznaje tu reč ?! "Land" je naravno zemlja, a pod "Lerifon" sam doduše našao jednu sličnu knjigu, ali najbliže što sam prišao tom pojmu je Wikipedijina sugestija (na nemačkom) da je sličan termin "lexicon".

I bez Wikipedije bih to i sam pomislio. Knjiga je definitivno neka vrsta enciklopedije namenjena ratarima i stočarima, jednom rečju - ljudima sa sela. Kako da isuše zemljište, naprave krovnu konstrukciju, ogradu oko kuće, izaberu stoku, kaleme voće, unište štetočine, filtriraju pijaću vodu, izaberu ili naprave poprivredne mašine... Ali i mnoge neobične i neočekivane stvari: teme iz medicine, mašinstva, fizike, slike lovačkih trofeja, statističke tabele... Prepoznao sam i neke sasvim neočekivane teme npr "Deklaracija o pravima čoveka" (to je pisalo na engleskom - šteta što ne mogu da prevedem šta su Nemci 1911. mislili o tome).

Uglavnom, zamislio sam "Jakova Jeriha" kome je knjiga verovatno pripadala, kako se odmara posle napornog dana u polju, pijucka šnaps koji je pekao po uputstvima iz knjige, lista svoju enciklopediju na verandi kuće (koju je pravio po projektu iz knjige), i planira kako će krajem leta da iskopa kanale da bi zauvek isušio onu podvodnu njivu u Pančevačkom Ritu. Da budemo do kraja pošteni - i njegov Srpski komšija je radio isto to - samo je njegovu knjigu štampao Geca Kon ili Vasa Pelagić, ili neki drugi preduzimljivi knjižar ili prosvetitelj.

Ali - šta bi? Otkud su to Gazde u samo dve generacije postale sirotinja, i materijalno i duhom? Znamo šta se desilo sa Jerihom, ali šta bi sa njegovim komšijom? Ko je zatrpao kanale koje su zajedno kopali? Ko je podigao te ružne kockaste kuće umesto prelepih "Švapskih"? Zašto je sve stalo - i vraća se unazad?

Taj "progres" je jedna vrlo čudna stvar...

wobblers

2010-04-21T14:49:00.002+02:00

Ako niste znali - to su one male aplikacije kojima se "ukrašavaju" rashladne vitrine, frižideri, gondole, police... Mogu biti magnetne ili samolepljive, lako se montiraju, i što je najvažnije - "plešu" kad prodjete kraj njih. Kao da viču: "Kupi me! Kuuupi Meee" Ma, kupi me BRE!". Isprobao sam razne muzičke podloge, ali ova me je "oborila".

Kupi MEEE!

Novac

2010-04-17T10:06:00.006+02:00

Na ovom istom mestu ću možda već u sledećem postu pisati o sopstvenom dvogodišnjem iskustvu u kombinovanom korišćenju GoogleAnalitics-a i AdWords-a, ili u prevodu: kako da višestruko uvećate posete svom sajtu (blogu) i dobijete najefikasniju moguću reklamu (PPC) koja se može kupiti... Možda će se neki od sledećih postova baviti otkrivanjem detalja o mojoj originalnoj verziji affiliate-programa koji treba da kolegama blogerima (i onima koji su spremni da to postanu) omogući REALAN i ZNAČAJAN prihod, do nivoa ekonomske nezavisnosti...

Ali danas želim da spasem dušu.

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Kada sam krajem osamdesetih proveo par godina u severnoj Africi, jedna od prvih impresija koju je ovaj živopisni deo sveta ostavio na mene bio je - otpad! U suvoj sub-saharskoj klimi odbačena ambalaža pokriva sve, i raste u slojevima. Mesecima nema kiše koja bi je oprala, a nedeljama ni vetra da je odnese, odbačen omot od čokolade ostaje da leži na istom mestu gde je pao... Milijarde petrodolara pretvaraju se u nepregledne gomile brendiranog smeća...

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Istinu koju je obasjalo Afričko sunce, nastavio sam da otkrivam i u drugim okolnostima, i na drugim meridijanima. Prošetam ponekad izmedju gondola u nekom supermarketu i pitam se: koliko dugo? Koliko časova će proći pre nego što SVAKI PROIZVOD sa bilo koje od polica ne završi (u najboljem slučaju) na deponiji? U proseku ne više od 3-4 dana. Svi ti divni proizvodi dolaze avionima, kamionima, brodovima - sa svih strana sveta, putuju nedeljama, prelaze desetine hiljada kilometara - da bi posle kraćeg zadržavanja u našem frižideru, ostavi ili ormariću u kupatilu - svoj put završili u smeću!

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Posebno volim da šetam po čuvenom Pančevačkom buvljaku (onom "starom" na kome se prodaje polovna roba). Uvek me ispuni nekom veselom ironijom susret sa "state of the art" čudima tehnike i tehnologije koja su dovoljno mlada da još nisu za muzej, a dovoljno stara da retko ko zna čemu služe. Zamišljam da iza svakog bizarnog "gadžeta", iza svakog artefakta čijih se "fantastičnih" osobina još pomalo sećamo, ne retko uz dozu stida zbog sopstvene lakovernosti - stoji armija radnika, ogromne fabrike i beskrajan niz kontejnera koji su nekada davno otišli na sve strane sveta, da bi na kraju (samo retki primerci) završili u prašini nekih sličnih buvljaka... Aparati za snimanje ili reprodukciju slike ili muzike, mašine za merenje vremena ili težine, pripremanje hrane, uvijanje kose, masažu, seckanje i usitnjavanje, za sport, razonodu, zdravlje, iluzije svih vrsta...Milioni tona robe zbog koje su naši roditelji radili pola radnog veka, a koja se iz naših stanova tokom godina preselila na tavane i u podrume, da bi na kraju završila na deponijama ili buvljaku. Sve što je ostalo od ogromnih životnih napora i odricanja čitavih generacija. Gomila nepotrebnog krša i djubreta.

Pandemija vlada odavno: svima treba JOŠ! Svi toliko žele da poseduju da su spremni na žrtvu. Radiće KOLIKO GOD TREBA da bi stekli predmete želja. ODREĆI ĆE SE svih onih stvari od kojih smo sačinjeni, vremena, pažnje, ljubavi i prijateljstva - da bi napunili kolica u supermarketu. Zaboraviće kako izgleda zalazak sunca u polju, ptičija pesma u zoru, miris šumske jagode, ukus izvorske vode...

Odreći će se i zaboraviti još mnogo toga: Da nije važno na čemu slušaš muziku - nego SA KIM je slušaš. Da nije važno kako je ispala neka fotografija - nego da li je uhvaćeni trenutak vredan sećanja. Da nije važno šta je bilo za večeru, već o čemu smo pričali i kako smo se proveli (i šta je bilo posle). Zaboraviće da nismo sazdani od etiketa, i da nismo rodjeni kao potrošači. Zaboraviće i da Hrist nije rodjen (i umro) da bi trgovci dva puta godišnje mogli da prave velike akcije...

Kad sve to zaborave osetiće da im nešto STRAŠNO NEDOSTAJE - samo neće znati šta. Osetiće da su bolno prazni i pusti, i da tu strašnu zjapeću rupu treba nečim zapušiti. Što pre, i čim bilo. Jer praznina je ono što nas boli, a u onome što smo zaboravili - je ono što nas čini srećim. I šta sad? Kuda? Kako?

A onda: juriš u supermarkete i šoping-molove! U butike i robne kuće! Na buvljake i pijace! Trpaj! Nosi! Troši! Radi! Grabi! Želi! Kupuj! Zgrći! Novo! Daj! Bolje! Hoću! Gomilaj! Slaži! Tovari! Tegli! Više! Vuci! Plaćaj! Još! Još! Još! Još! Još! Još!

Do kraja...

A možda može i drugačije?
.

Ludilo vremena

2010-04-13T11:10:00.004+02:00

Pogledam jutros blog (u prolazu) i vidim da je prošlo skoro nedelju dana od prošlog posta. Da li sam se prepustio dokolici iz prethodnog teksta? Teško. Naprotiv? Ma, ne znam...

Vreme je ponekad kao glina. Kad je Anštajn pokušavao da objasni svoju teoriju relativiteta pravio je poredjenje (koje - ironično- nema nikakve veze sa njegovom teorijom), izmedju dva čoveka u različitoj situaciji. Prvi sedi na usijanoj peći, a drugi u društvu lepe devojke... Mogu da zamislim zadovoljne Američke domaćice koje su odlazile kući sa idejom da su "provalile" Anštajnovu teoriju. Zapravo, one su bile jednako pametne kao i pre susreta sa velikim naučnikom. Sa druge strane - on je uštedeo nešto energije, a svi zajedno su potrošili samo malo vremena... Uzalud?

Pritisnuo sam "enter", prešao u novi red - i čekam... A vreme teče... Možda znam šta bih hteo da kažem, samo mi reči ne dolaze onako brzo koliko bi hteo. A možda zapravo ni nemam pojma čemu bi sve ovo trebalo da služi, već samo sledim neku unutrašnju (nedefinisanu) potrebu. Tek da mi prodje vreme...

U "Zapisima pored puta" Ivo Andrić je desetak puta pokušavao da formuliše jednu misao, a oni koji su iz njegove zaostavštine "sklepali" tu knjigu, pokupi su sve te nespretne pokušaje, i nemilosrdno ih izneli na svetlost dana. Iako je takvo nasilje za osudu, tim nasilnicima dugujemo i zahvalnost što su nam omogućili da vidimo kako je mukotrpna potraga za savršenstvom, koliko VREMENA i energije treba da bi se izbrusila jedna jedina misao.

Ja sam davno odustao od toga. A ta Andrićeva, nikad završena misao je glasila (odprilike): "Gde to žurite! Sagorećete kao kometa! - A iza vas će ostati samo slinav trag, kao iza puža..." Daleko od savršenog, ali NAŠE VREME je odustalo od savršenstva. Vreme više nije resurs, vreme je cilj sam za sebe. Oba lika u Andrićevoj basni su gubitnici, a trećeg nema. Osim ako treći nije pisac? Ali u odnosu na tu misao - i pisac je gubitnik jer nije uspeo da je dovede do savršenstva. Četvrta strana bi mogli da budemo mi čitaoci, takodje gubitnici pošto iz svega ne možemo da izvučemo nikakvu korist ni upotrebljivu pouku. Možda, kad bi imali malo VREMENA da o svemu razmislimo na miru... Ali vreme leti... Sve brže i ludje...

Pomahnitalo vreme - juri kroz ništavilo...

Umetnost dokolice

2010-04-06T23:26:00.007+02:00

Naslov je pozajmljen od Hermana Hesea. Kao i ideja, uostalom. Spazio sam je izgubljenu u gomili bizarnih naslova na nekoj uličnoj tezgi. Kad u moru vrištećih naslovnih strana i još bombastičnijih imena, zapazite ovakvu neuglednu knjižicu - vaša podsvest vam definitivno šalje poruku: Prikoči!

Primamo li poruku? Kao onda kad shvatiš da ti je potrebna posebna disciplina da bi pročitao kratku priču (ne više od 3-4 strane) koja opisuje jednu kružnu vožnju cepelinom, nabijenu nadahnutim opisima i maestralnom pronicljivošću velikog pisca. Žurimo li mi to negde?

Ironija je što o tom istom sveopštom grču, ne bez griže savesti, piše i sam Hese (ovo je sve, uostalom - njegova ideja), ali on za razliku od mene - radi to pre tačno STO GODINA. I kao da, do detalja, govori o nama i o našem svetu, a ne o nekom romantičnom vremenu izmedju dva svetska rata kada su dokona gospoda krstarila Evropom, iz dosade, po modnom diktatu i iz ko-zna-kojih-još pobuda, menjajući gondole, saonice, vozove i cepeline...

Pa ipak, on je već tada video svu ispraznost, i automatsku prinudnost takvog diktata, od "slikarske" perspektive nametnute laicima, do pomodnih "obaveznih" programa, koji samo menjaju jednu dnevnu rutinu - za neku drugu...Video je prazninu koja se potmulo kotrlja do naših dana...

Najlepše pitanje koje je postavio svima nama (iz oba vremena - i maestralno odgovorio na isto) je: Šta mi to zapravo tražimo? Na obali mora ili na planinskim vrhovima, u gotskoj katedrali, pred antičkim kipom, renesansnom slikom, ili u boci lokalnog vina?

"...putujemo, i gledamo, i doživljavamo nepoznato, kao tragači za idealom čovečanstva... ...i ta potvrda i jačanje naše žudnje za smislom, za dubokim jedinstvom, besmrtnošću ljudske kulture jeste ono u čemu pri putovanjima u duši uživamo."

Uživamo? Možda, ako prvo naučimo da sami od sebe spasemo bar neki dragoceni trenutak...

Od ono malo, što nam je velikodušno dato.

(slika preuzeta ovde)
zahvaljujući Retkoj Zverki dobio sam naknadno i ovaj link koji baca više svetla na celu stvar - preporučujem!

Trešnja

2010-04-05T10:24:00.001+02:00

Ovu trešnju sam zatekao na placu kada sam počeo da gradim kuću. Već mi je geometar savetovao da je posečem: "Šta će ti? Vidiš da je na polazu, stalno će smetati..." Arhitekta je hteo da ucrta stazu na njenjom mestu. Posle su majstori imali gomilu "argumenata" (gde da izbacujemo zemlju iz temelja, gde da odlažemo materijal, smeta pri prolasku, nemamo gde šljunak...) Iz nekog nejasnog razloga trešnja je smetala svima, i porodici, i prijateljima, i komšijama... Kada se štamparija uselila u prizemlje (10-tak godina kasnije) ipak sam morao malo da joj potkrešem grane, pošto kamion koji dovozi papir nije mogao da pridje ulazu (zato sad izgleda kao da se malo nakrivila).

Ali ostala je da stoji na istom mestu. I svakog aprila ovako mi se zahvaljuje za moju tvrdoglavost.

Nema na čemu.

Who?

2010-03-31T21:52:00.000+02:00

Stručni ispit iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu

2010-03-28T22:04:00.014+02:00

POOOOLOŽIOOO! Položio IZ PRVE - verovali ili ne! Sva 4 dela (ili šest? - četiri usmena i dva pismena dela ispita)... Od 9 sati jutros - do 16.45 popodne. Ukupno 4 x 3 pitanja + dve pismene teme...

Znam da ova tematika neće naročito interesovati mnoge koji inače svraćaju na ovaj blog, ali cenim da će sveža informacija - iz prve ruke- biti "zlata vredna" svima onima koji će u skorije vreme biti u istoj situaciji. Osim mnogih koje su "delegirali" (da ne kažem "nasamarili") da za firme u kojima rade - obave ovu "formalnost", to će nadam se biti i mnogi privatni preduzetnici koji su izračunali (kao npr. ja) da će na ovaj način uštedeti "sitnicu" od 4 - 5.000 eura za dve-tri godine (jedan pristojan, pa makar i polovan - auto?) Video sam da ima i ljudi koji su nezaposleni, a dosetili su se da bi im ovaj ispit mogao pomoći da preko noći dodju do posla...

Ali podjimo redom: svu literaturu (oko 700 strana raznih, konvencija, zakona i pravilnika - koji su navedeni na sajtu ministarstva (rada i socijalne politike) sam spakovao (Zip, 5Mb) i možete da je download-ujete ovde. Isti link možete naći i na dnu kontakt strane na našem sajtu. Na to mukotrpno istraživanje i "kompajliranje" iz raznih izvora, potrošili smo (uglavnom moji vredni saradnici) pozamašnu količinu vremena i energije. Neke stvari smo pronašli samo na Hrvatskim sajtovima, a neke konvencije samo u Engleskom originalu (ali pokazalo se da nisu od presudne važnosti). Koliko vidim sajt Ministarstva (tj Uprave za bezbednost) se redovno ažurira pa proverite i ovde da nema nekih izmena...

Ono što vas predpostavljam najviše interesuje je - kako teče sam tok ispita? Prvo da vam kažem (ukoliko već ne znate) da imate pravo da dodjete subotom ili nedeljom u 9 časova u Ministarstvo (Terazije 40) i da prisustvujete celom toku ispita. Ja sam to pravo iskoristio prošle subote, i mogu vam reći da mi je mnogo pomoglo. Sam ispit se sastoji iz dva dela. Svaki deo je podeljen u dve celine koje se polažu kod dva različita ispitivača, tako da sve izgleda kao četiri nezavisna ispita, pri čemu su prva dva usmena, a druga dva se sastoje iz pismenog dela (radi se zajedno za oba dela, ali na dve odvojene teme) i dva usmena dela kod kojih se prvo brani tema, a potom ponovo izvlače tri pitanja.)

Zvuči malo zamršeno, ali poenta je da ako položite tzv "opšti deo" (kod prva dva ispitivača) - to vam se računa čak i ako npr padnete na nekom od preostalih delova. Isto važi i kod posebnog dela, ako odbranite oba pismena dela, sledeći put (ako padnete) polažete samo usmeni deo, ali kod OBA ispitivača, bez obzira šti ste pali npr. samo kod jednog. Najjednostavnije rečeno: prva dva usmena, i druga dva pismena dela čine celine koje vam se priznaju u slučaju da izlazite ponovo.

Detaljan program imate naravno na sajtu ministarstava, a ono što nemate ide ovako:

Prvi ispit (radno pravo): Pitanja: 1 - Kako se uredjuju prava po osnovu rada; 2 - Savet zaposlenih; 3 - Učesnici u zaključivanju kolektivnih ugovora

Drugi ispit (medjunarodni izvori i zakon o bezbednosti i zaštiti na radu): Pitanja: 1 - Pojam zaposlenih po zakonu o bezbednosti; 2 - Način osposobljavanja za bezbedan rad; 3 - Lica protiv kojih se pokreće prekršajni postupak;

Treći ispit (procena rizika) Pismena tema: "Procena rizika za radno mesto (po izboru) iz vaše delatnosti/firme i preporučene mere" (vreme za izradu obe pismene teme ukupno 2 sata)

Treći ispit (usmeni deo ispita) Pitanja: 1- Pojam opasnosti; 2 - Osnov za pokretanje procedure procene rizika; 3 - Uloga inspekcije u sprovodjenju zakona;

Čevrti ispit (mere zaštite na radu) Pismena tema: "Mere zaštite na radu u grafičkoj delatnosti"

Četvrti deo (usmeni deo ispita) Pitanja: 1 - Mere zaštite pri zemljanim radovima u gradjevinastvu; 2 - Zaštitne naprave i blokade; 3 - Zaštitna sredstava za zaštitu disajnih organa;

(Naravno ovo su pitanja koja sam ja izvukao. Video sam i neki spisak sa 60-tak pitanja koji "kruži" unaokolo, ali sam čuo i kometar da su ljudi izvlačili pitanja kojih nama na tom spisku... Umalo da zaboravim, ja nisam koristio ni jednu od knjiga koje se mogu nabaviti, neke su stvarno paprene, oko 5000 dinara, a neke ništa ne valjaju pošto, na primer, uopšte ne pokrivaju četvrti deo ispita)

Ono što ćete najbolje videti svojim očima (zato vam savetujem da obavezno odete da slušate ispit - ako možete) je kriterijum i odnos ispitivača. Moje iskustva (sa dve različite "garniture" ispitivača, a koliko znam ima ih 4) je da su, kako to jedan od vrlo uslužnih zaposlenih kaže: "vrlo kvalitetni ljudi", koji će se maksimalno potruditi da vam pomognu da pokažete bilo koje znanje (koje imate). To ide čak dotle da sam prisustvovao malo komičnoj sceni kada je ispitivač sricao odgovor "na slovo-na slovo" - ne bi li kandidata podsetio na deo pitanja koji je zaboravio da spomene u odgovoru. Bukvalno "čupaju kleštima" odgovore, ukoliko vide da ste zaista ozbiljno shvatili celu stvar. Bolje pričajte više nego što treba, ako nešto ne znate - možete i da promašite temu, ako ne baratate dobro terminologijom ili ne znate precizne definicije - samo pričajte sve što znate, svojim rečima - i biće sve u redu. Moj utisak je da je palo 20-25% kandidata. One koje sam čuo - i ja bih oborio (uključujići i neke koji su prošli "na mišiće"), mislim da je ispitivanje više nego korektno, a da je problem to što se u mnogim firmama biraju pogrešni ljudi (možda i nemaju bolje?)

Mislim da je prosečno inteligentnoj osobi potrebno da minimum dva (po mogućstvu tri) puta pročita sve zakone, i ostalu dokumentaciju. Mene lično je najviše brinuo četvrti deo koji se odnosi na 10 pravilnika iz najrazličitijih oblasti od struje, preko hemije, i šumarstva, do gradjevine i poljoprivrede... Čime god da se bavite bar 50% tematike će vam biti "španska sela". Mislim da to niko ne može da stvarno nauči. Na našu sreću izgleda su toga i ispitivači svesni (inače niko nebi položio). Kriterijum na tom delu ispita je da pokažete da ste pokušali da se udubite u problematiku, i da ste pokupili nešto upotrebljive logike iz prethodnih delova ispita.

Još samo bih da dodam da je (uprkos mojim očekivanjima) odnos prema "vlasniku" koji se sam upustio u sve ovo (umesto da odredi nekog drugog) bio vrlo blagonaklon, čak sam dobio i neke pohvale u tom smislu.

Iz ovog zanimljivog iskustva posebno mi se svideo detalj koji zvuči skoro kao anegdota. Ispitivač (gospodja koja je ujedno i jedan od pisaca zakona) bila je toliko oduševljena jednim mladim čovekom, koji je samoinicijativno došao da o svom trošku polaže ispit (inače nezaposlen, a profesionalno se bavi standardizacijom) - da je tražila da joj ostavi kontakt da bi se dogovorili oko moguće profesionalne saradnje. Dečko je stavio jednu-dve pametne opaske, i dao neki inteligentan komentar - i ko zna? Možda obezbedio sebi veliku karijeru (sa takvim pristupom budućnost ga sigurno čeka) Bilo mi je drago, kao da mi je rod-rodjeni...

Izgleda za nas ipak ima šanse!

(slika preuzeta odavde)

Kao sav normalan svet...

2010-03-25T15:58:00.005+01:00

Skoro pola godine angažovan sam u jednom zanimljivom Belgijsko-Srpskom projektu. Radi se o mreži PLATO koja okuplja mala preduzeća iz skoro cele Evrope (i šire). Neformalno druženje članova privredne komore iz Genta, posle 20 godina ambicoznog i predanog rada razvilo se u značajnu medjunarodnu organizaciju, koja se uz učešće naše privredne komore širi i na naše prostore.

Realizaciju projekta Plato podržava Evropska komisija i vlada Flandrije, trenutno postoji u 17 evropskih zemalja i u više zemalja u razvoju. Projekat Plato obuhvata preko 8.500 malih i srednjih, i oko 700 velikih preduzeća.

Ono što je specifikum ove ideje je "mentorski" sistem razvoja. Grupe od 20-tak malih i srednih preduzeća (iz jedne regije, bez direktnih konkurenata) okupljaju se na redovnim mesečnim sastancima - uz organizaciju i podršku kompanija-mentora, obično velikih i uspešnih regionalnih kompanija. U našem slučaju radi se o firmama iz tzv "Južnog Banata" (Vršac, Pančevo, Kovačica, Kovin, Bela Crkva...), a uloga kompanije-mentora poverena je firmi Hemofarm Stada ad, Vršac.

Najbolje ideje su obično sasvim jednostavne. Od koga možemo najbolje da naučimo nešto korisno, praktično, i odmah upotrebljivo? Jedni od drugih (naravno), a ako pri tom imate i nekog iskusnog, sa autoritetom, nekog da u tom razgovoru malo "arbitrira", usmeri razgovor u konstruktivnom smeru, i povremeno prenese iskustvo onih koji su i sami nekada bili mali, a zatim uspeli da "porastu"... Pun pogodak!

Gospodin Dragan Knežević, je jedan od ljudi koji su stvarali Hemofarm, tako da njegov autoritet nosi celu priču, ne dozvoljava našim sujetama da se suviše zanesu, ali uspeva i da nas podstakne na aktivnu razmenu informacija i ideja. Obično "sve pršti" od polemike, konkretnih primera i dostignuća, pa čak i sasvim ličnih razmišljanja i dilema. Svaki od sastanak ima centralnu, prethodno dogovorenu temu iz naj različitijih oblasti: "Nastup na stranim tržištima", "Krediti iz stranih izvora", "Kako smanjiti troškove", "Ljudski resursi"... Svaka tema se započinje kroz osmišljenu, interaktivnu slajd-prezentaciju, a nastavlja kroz polemički razgovor svih učesnika... Zahvaljujući logistici PK Pančevo angažuju se povremeno i stručni predavači (za specifične teme), ali je glavni akcenat na dijalogu i razmeni iskustava.

Već u maju imaćemo i prvi kontakt sa regionalnim članicama Platoa (u Madjarskoj), a sredinom godine (ili na jesen) idemo svi za Belgiju. Ovih dana primili su nas i u zatvorenu (password-protected) globalnu E-mrežu članova.

Posle prethodna dva posta osećao sam potrebu da napišem i nešto ovako. Svet je mali. Mi smo deo sveta (samo ne znam da li da stavim tačku, tri tačke ili upitnik)?
.